субота, 10.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 01.01.2021. у 18:36 Зоран Росић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Шаљемо ти Че Гевару да се подмладиш

Од чега човек стрепи, ако уопште стрепи, пред могућом катаклизмом? Једном ће, свакако, обуставити исплату пензије на моју адресу, нестаће моји сувенирски фудбали у подруму, моје воћке у дворишту, полице с драгим књигама, мој дневник о животу у емиграцији…
Фото ЕПА ЕФЕ - Х.Т.

Силно је падао нови снег дан уочи предсказиваног смака света за петак 21. децембра 2012. године. Прави близард – најава да ће до смака заиста доћи? Од чега човек стрепи, ако уопште стрепи, пред могућом катаклизмом? Од кратковеког призора ужаса? Од замишљаних болова у часу насилне смрти?

Данас или сутра све ће за њега ионако нестати. Нестаће заувек. Једном, свакако, зауставиће се исплата новца из пензијског фонда на моју адресу. Заједно с мојим ја нестаће моји сувенирски фудбали у подруму, моје воћке у дворишту (јесам ли их узалуд посадио?), моја полица с мени драгим књигама, мој дневник о животу у емиграцији, у којем сам непатворено свој.

На тај црни петак, негде око подне, зазвонио је телефон: Бранкица – дошла би предвече до нас у Ен Арбор, са Сркијем, да заједно „прославимо” Судњи дан, рекла је и спустила слушалицу не сачекавши да било шта кажем.

Стигли су мерцедесом којег је Мајло купио Бранкици као свадбени дар. Бранкица је Клемина кума из пређашњег њиховог живота, недавно је и она напустила родну територију и нашла уточиште у Америци, муњевито се заљубила у Мајла после његовог развода са овдашњом женом, и он у њу, па су се једнако муњевито и венчали.

Фото ЕПА ЕФЕ - М.К.

Осим Клеме, једино је још она била Сркијева заштитница, тамо у детроитској комуни нашијенаца у којој смо донедавно били и моја жена и ја. Донели су нам богат „амерички пакет”: добро италијанско вино, читав мали сајамски избор најбољих сирева, неколико салама које подсећају на забиберене сушене кобасице из Мађарске, слане ринглице, артичоке у киселом уљном конзервансу, гушчију паштету, пршуту, флашу најквалитетнијег маслиновог уља, паковање првокласне кафе.

Све то с укусом запаковано у плетеној котарици с меком сламеном подлогом, декорисано лепим црвеним и зеленим јабукама, кивијем, округлицама чоколаде у станиолском “злату”, а на посебном пладњу још топао округли хлеб препечене браон коре декорисане књигицама, винским бурићима и (то је ваљда била Сркијева креација) фудбалчићима.

За Бранкицу и моју жену Марију умутио сам маргариту, са доста „сребрне” азтек текиле; Срки и ја, уз богато насецкано мезе, одмах смо прешли на вино.

Камин пуцкета; причамо о несагледивим америчким могућностима али и ускраћеностима које су неизбежне, и овде, за оне што су као ми у добу тешко измењивих стечености. Срки и ја се дотичемо спорта, то је незаобилазно. Слажемо се у оцени да је амерички однос према спорту, уз видљиво нагнуће ка шовинизму, обична парада, гламурозна наравно као и у другим видовима њиховог „трошења” времена.

Све у свему: неозбиљност, површност, неострашћеност, стерилност. Причамо и о другим, лепшим стварима, о путовањима.

Фото ЕПА ЕФЕ - С.Х.С.

Бранкица је понела путничку брошуру Њујорка, листа је и каже, сва озарена, да ће тамо путовати с Мајлом у дане чим зима мало попусти; муж јој је то обећао, каже, а Срки на то, уистину без злобе, додаје „обећање, лудом радовање”.

„Не буди циник”, каже му Марија, па седа уз Бранкицу и преноси јој, искрено се радујући њеном путовању, утиске са нашег боравка у Њујорку за дочек прошле Нове године. Посебно издваја хотел „Мариот”, на углу 46. улице и Бродвеја, с нашом собом на десетом спрату што гледа на Тајмс сквер, једну дугу шетњу Четвртом улицом и Беверијем све до улице Бајард у центру Кинеске четврти, па један излазак на Ист Ривер.

„Лепо мало одмориште изнад воде, поглед на Лонг Ајленд; залазак сунца и мирис морске соли...”, каже Марија.  

Онда се и она похвалила: „А нас двоје ћемо за дочек ове Нове године путовати у Лос Анђелес. Код нашег сина и његове девојке.”

„У бајковити Лос Анђелес! Баш вам завидим!”, искрено се отело Бранкици. 

Фото ЕПА ЕФЕ - Џ.С.

У дугом ћаскању кроз ноћ Срки и ја, одвојени од њих две, окренемо се на моменат један од другог, заћутимо и с фотеља пиљимо у камин. У дубини камина поиграва зеленкасто-црвени пламен.

Срки у њему види неизговарано име његове Јасмине, једине девојке коју је волео, ја наш црни салон у чијем углу светлуца окићена јелка, у кући на Бановом брду...

Пратимо их на одласку, машемо им док Бранкица маневрише у скученом простору донекле рашчишћеном од снега и лагано силази на улицу, док светлост из фарова прави иза нас гротескне сенке.

Наливам после себи још једно пиће и с чашом силазим у подрум; седам на чупаву зелену крпару крај збирке мојих сјајних фудбала. Штета, заборавио сам да их покажем Сркију. Вино ме опија... Чујем Марију како ме одозго дозива.

- Поноћ је прошла.

- Ништа.

- Ништа се није догодило.

Свет и све ствари стоје на свом месту; трају и даље.

Фото ЕПА ЕФЕ - С.Х.С.

У дану после поштар ми је на потпис уручио специјалну пошиљку из Београда, дугачку тубу од тврдог картона. У кратком пропратном писму уролованом заједно са плакатом у туби, мој брат ми пише: „Ако си примио ову пошиљку значи да смо и даље живи! Ништа! ‘Стручњаци’ који су тумачили древни календар Маја направили су добар пазар продавцима скупих склоништа од Смрти.”

Уз најлепше жеље и честитке за Нову годину, братски топле, на крају писма каже: „Шаљем ти овај постер Че Геваре из 1968. године, оригинални милански отисак, да га сместиш на одговарајуће место у својој пензионерској радној соби. Да се подмладиш.”

Пажљиво сам испаковао чувени плакат у чијем доњем десном углу пише “ЧЕ ЈЕ ЖИВ!” и с њим попунио празнину на зиду изнад писаћег стола.

Зоран Росић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари14
35f5e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

naivna
Hvala Zorane, ispricao si nam svoj dozivljaj, i dobro je. Ne obracaj paznju na izvesne komentatore koji nisu napisali ni par recenica o sopstvenom prezivljavanju, a puna su im usta da traze greske i kritikuju druge. Pisi nam opet i ziv nam bio.
Alberta
Procitao sam clanak G. Rosica. Nema tu nista lose. Covjek zivi svoj zivot za vas u inozemstvu, on za sebe u tuzemstvu, u svojoj novoj domovini. Zelio je podjeliti dio svog zivota s vama, a vi drvlje i kamenje. Eto ja imam prijatelja u Rijeci, sve mu je cudno. Tesko je nekad objasniti nasima stvari koje mi ovdje u inozemstvu radimo, te mu ja kazem lako je biti Hrvat u Hrvatskoj. To jest za vas lako je biti Srbin u Srbiji. Sto se jezika tice nije bitno jeli iz 60-tih. Svi se mi lepo razumijemo.
Mile
Obicno samo hvalisanje. Te kamin, te vina, te poklonjen Mercedes (ekspresno se zaljubila - pitam se zašto), te putovanja u Nju Jork, pogled na Tajms Skver..... Ne razumem poentu. Valjda bi iz ovakvih tekstova trebalo nešto i da se nauči od ljudi koji su proputovali i o životu u inostranstvu. Ja iz ovog ništa novo nisam saznao.
Коста
Данас у САД купити "мерцедес" није ништа. Одржавње је (вештачки) прескупо како би Немци надокнадили губитак у продаји. Зато само наивци купују немачка кола -- док не почну поправке, па онда не могу да дочекају да их се отарасе и купе јапанска или чак америчка.
Blagoje Novakovic
Veoma sadrzajno i sazeto napisana prica u kojoj vidim i nekoliko simbola: poigravanje plamena u kaminu i vidjenje dubine toga od dvojice drugara simbolizuje prolaznost i nostalgiju, dok ovdasnji osvrt i uopsteno lik Che Gevare je simbol vecite borbe za pravdu od ugnjetnog naroda narocito Latinske Amerike. Neupotraba odgovarajucih srpskih reci je zbog duzeg boravka autora u rasejanju? Eto ja pisem srpskim iz kasnih sezdesetih godina proslog veka.
dzordz
ne bih ja ovde trazio neki skriveni smisao ili poruku koja resava sve nase dileme u zivotu i na planeti ili bar u srbiji. simpaticna, pitka, prica, zimsko vece sa prijateljma. da pozelis.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља