Силно је падао нови снег дан уочи предсказиваног смака света за петак 21. децембра 2012. године. Прави близард – најава да ће до смака заиста доћи? Од чега човек стрепи, ако уопште стрепи, пред могућом катаклизмом? Од кратковеког призора ужаса? Од замишљаних болова у часу насилне смрти?
Данас или сутра све ће за њега ионако нестати. Нестаће заувек. Једном, свакако, зауставиће се исплата новца из пензијског фонда на моју адресу. Заједно с мојим ја нестаће моји сувенирски фудбали у подруму, моје воћке у дворишту (јесам ли их узалуд посадио?), моја полица с мени драгим књигама, мој дневник о животу у емиграцији, у којем сам непатворено свој.
На тај црни петак, негде око подне, зазвонио је телефон: Бранкица – дошла би предвече до нас у Ен Арбор, са Сркијем, да заједно „прославимо” Судњи дан, рекла је и спустила слушалицу не сачекавши да било шта кажем.
Стигли су мерцедесом којег је Мајло купио Бранкици као свадбени дар. Бранкица је Клемина кума из пређашњег њиховог живота, недавно је и она напустила родну територију и нашла уточиште у Америци, муњевито се заљубила у Мајла после његовог развода са овдашњом женом, и он у њу, па су се једнако муњевито и венчали.
Осим Клеме, једино је још она била Сркијева заштитница, тамо у детроитској комуни нашијенаца у којој смо донедавно били и моја жена и ја. Донели су нам богат „амерички пакет”: добро италијанско вино, читав мали сајамски избор најбољих сирева, неколико салама које подсећају на забиберене сушене кобасице из Мађарске, слане ринглице, артичоке у киселом уљном конзервансу, гушчију паштету, пршуту, флашу најквалитетнијег маслиновог уља, паковање првокласне кафе.
Све то с укусом запаковано у плетеној котарици с меком сламеном подлогом, декорисано лепим црвеним и зеленим јабукама, кивијем, округлицама чоколаде у станиолском “злату”, а на посебном пладњу још топао округли хлеб препечене браон коре декорисане књигицама, винским бурићима и (то је ваљда била Сркијева креација) фудбалчићима.
За Бранкицу и моју жену Марију умутио сам маргариту, са доста „сребрне” азтек текиле; Срки и ја, уз богато насецкано мезе, одмах смо прешли на вино.
Камин пуцкета; причамо о несагледивим америчким могућностима али и ускраћеностима које су неизбежне, и овде, за оне што су као ми у добу тешко измењивих стечености. Срки и ја се дотичемо спорта, то је незаобилазно. Слажемо се у оцени да је амерички однос према спорту, уз видљиво нагнуће ка шовинизму, обична парада, гламурозна наравно као и у другим видовима њиховог „трошења” времена.
Све у свему: неозбиљност, површност, неострашћеност, стерилност. Причамо и о другим, лепшим стварима, о путовањима.
Бранкица је понела путничку брошуру Њујорка, листа је и каже, сва озарена, да ће тамо путовати с Мајлом у дане чим зима мало попусти; муж јој је то обећао, каже, а Срки на то, уистину без злобе, додаје „обећање, лудом радовање”.
„Не буди циник”, каже му Марија, па седа уз Бранкицу и преноси јој, искрено се радујући њеном путовању, утиске са нашег боравка у Њујорку за дочек прошле Нове године. Посебно издваја хотел „Мариот”, на углу 46. улице и Бродвеја, с нашом собом на десетом спрату што гледа на Тајмс сквер, једну дугу шетњу Четвртом улицом и Беверијем све до улице Бајард у центру Кинеске четврти, па један излазак на Ист Ривер.
„Лепо мало одмориште изнад воде, поглед на Лонг Ајленд; залазак сунца и мирис морске соли...”, каже Марија.
Онда се и она похвалила: „А нас двоје ћемо за дочек ове Нове године путовати у Лос Анђелес. Код нашег сина и његове девојке.”
„У бајковити Лос Анђелес! Баш вам завидим!”, искрено се отело Бранкици.
У дугом ћаскању кроз ноћ Срки и ја, одвојени од њих две, окренемо се на моменат један од другог, заћутимо и с фотеља пиљимо у камин. У дубини камина поиграва зеленкасто-црвени пламен.
Срки у њему види неизговарано име његове Јасмине, једине девојке коју је волео, ја наш црни салон у чијем углу светлуца окићена јелка, у кући на Бановом брду...
Пратимо их на одласку, машемо им док Бранкица маневрише у скученом простору донекле рашчишћеном од снега и лагано силази на улицу, док светлост из фарова прави иза нас гротескне сенке.
Наливам после себи још једно пиће и с чашом силазим у подрум; седам на чупаву зелену крпару крај збирке мојих сјајних фудбала. Штета, заборавио сам да их покажем Сркију. Вино ме опија... Чујем Марију како ме одозго дозива.
- Поноћ је прошла.
- Ништа.
- Ништа се није догодило.
Свет и све ствари стоје на свом месту; трају и даље.
У дану после поштар ми је на потпис уручио специјалну пошиљку из Београда, дугачку тубу од тврдог картона. У кратком пропратном писму уролованом заједно са плакатом у туби, мој брат ми пише: „Ако си примио ову пошиљку значи да смо и даље живи! Ништа! ‘Стручњаци’ који су тумачили древни календар Маја направили су добар пазар продавцима скупих склоништа од Смрти.”
Уз најлепше жеље и честитке за Нову годину, братски топле, на крају писма каже: „Шаљем ти овај постер Че Геваре из 1968. године, оригинални милански отисак, да га сместиш на одговарајуће место у својој пензионерској радној соби. Да се подмладиш.”
Пажљиво сам испаковао чувени плакат у чијем доњем десном углу пише “ЧЕ ЈЕ ЖИВ!” и с њим попунио празнину на зиду изнад писаћег стола.
Зоран Росић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
