уторак, 02.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 02.01.2021. у 15:49 Борка Голубовић-Требјешанин
ИНТЕРВЈУ: ДУШАН КОВАЧЕВИЋ, драмски писац

Природа узвраћа ударац

Тренутно смо се силно поделили да ли ћемо да примамо руску, кинеску, европску, америчку вакцину. Имамо забаву да нам не буде досадно
(Фото Н. Неговановић)

Прошло је више од 40 година како се појавио филм „Ко то тамо пева”. До сада је макар хиљаду пута у разноразним насловима постављано питање: ко то тамо пева. Нико се није одазивао, изузев оног несрећног певача шлагера у филму који се јавио и рекао: „Ја то тамо певам”, којег је играо мој пријатељ Драган Николић. Помислио сам да би било добро да се и ја пријавим, а заправо то је био предлог власника „Лагуне”, куће у којој је збирка песама и прича „Ја то тамо певам” објављена.
Академик Душан Ковачевић, драмски писац и сценариста, у разговору за „Политику” потанко је објаснио како је настајала његова управо објављена књига песама „Ја то тамо певам” која се појавила у тренутку док смо ишчекивали да видимо његов последњи у низу филмова „Није лоше бити човек”.  Подељена у четири циклуса „Ко то тамо пева”, „Дванаест песама за дванаест месеци”, „Није лоше бити човек” и „Из породичног албума” Ковачевићева књига садржи песме које ће многи препознати из његових драма, представа и филмова „Ко то тамо пева”, „Маратонци трче почасни круг”, „Професионалац”, „Балкански шпијун”...


Повод за писање драма у вашем случају су опсесивне теме. Какав је случај са вашом поезијом?

Сваку песму и све догађаје у књизи „Ја то тамо певам” прати неко објашњење и сећање на време од пола века колико сам ову  књигу  сабирао са насловом који је негде симболичан у нашим животима. Од раног детињства сећамо се да неко виче: ко то тамо галами, ко то тамо виче, ко то тамо пева... То питање нас прати кроз цео живот, зато је тај наслов и коришћен толико. Могао је поднаслов књиге да гласи и „Археологија једног сећања”, јер заправо она јесте претраживање по сопственом животу од мојих првих драма које су извођене у Атељеу 212: „Маратонаца” и „Радована”. Тих седамдесетих година прошлог века, у једној календарској години су одиграна ова два моја комада, и тада сам постао, да тако кажем, и званично писац. И што је још важније, од те године само почео професионално да живим. Већ две деценије сам на челу Звездара театра, куће коју сам усмеравао и правио са амбицијом да личи на Атеље 212 из тог периода.

Оно што ваља у уметности ће преживети. Сведоци смо да је, поред осталог, преживео и ваш стих „За Београд, фирмом Крстић” из поменутог филма „Ко то тамо пева”. Ко то данас „тамо пева”?


Тада је, причамо о годинама уочи Другог светског рата, заиста био развијен приватни саобраћај. Људи су се моторизовали и уопште живот је почео да личи на животе људи у Европи.  Ко зна како бисмо ми данас живели као потомци тих људи да није дошао Други светски рат, који је обезглавио Србију у правом смислу речи. Са бројем страдалих, погинулих током рата, побијених по концентрационим логорима, нашим несрећним братоубилачким ратом партизана и четника, па ликвидацијом непријатеља после завршетка рата, тих неких 60.000 људи који су побијени као државни непријатељи... Ово што се данас догађа и како живимо, то је може се рећи: ми који смо претекли. Наши преци су прошли пакао, ми смо преживели мањи пакао током деведесетих година, али смо осетили све страхоте рата за три месеца бомбардовања. А сада, ево задесила нас је ова куга која је захватила цео свет и нема породице, фамилије у којој неко није болестан. И стрепите сваки дан, када год се  закашљете, помислите да је ђаво дошао по своје. Тако да се на сву муку и беду, јад који смо, иначе, имали у борби за егзистенцију, и за нормалан живот, појавило нешто што  у корену гласи: кривица човека. Сада природа узвраћа ударац, јер од десет могућих теорија завере све могу бити тачне, изузев оне да је то послато из свемира. То је најмање вероватно, али све остале теорије су страшније утолико што је за ову пошаст која влада светом крив човек. Човек је атаковао на природу коју немилосрдно уништава, сече, потапа, нестају животињске и биљне врсте сваки дан са ове планете. Онда планета која је старија, паметнија, мудрија од човека узвраћа ударац. Скептичан сам у то да ће се ово решити вакцинама које су сада пронађене, мутираће ово чудо и ми ћемо убудуће имати ужасан проблем са вирусима.

Иза вас су бројне драме, у којима сте се суочили сами са собом по свим питањима, са дилемама које су вас мучиле, одводиле у депресију. „Године су пролетеле, хеј животе, хеј младости” ( „Балкански шпијун”).  Како данас лете ваше, наше године, односно како живимо у Србији?

Сналазимо се и преживљавамо све ове несреће и сукобе. По традицији смо од Карађорђа и Милоша Обреновића подељени, па су једни за једне  а други за друге, тако да то траје код нас ево већ више од два века. Када сам скупљао приче и пре 20 година сабрао књигу „Двадесет српских подела”, заправо сам био само на том трагу. Сада бих могао да додам минимум још десет подела. Последња у том низу јесте: коју ћемо вакцину примити. Тренутно смо се силно поделили да ли ћемо да примамо руску, кинеску, европску, америчку вакцину. Имамо забаву да нам не буде досадно.

Зашто тврдите да је Србија милина за писање и очај за преживљавање?

Ако почнемо да причамо само о времену чији смо ми сведоци, причам о својој, поратној генерацији. Прошли смо живот који је готово налик на оних девет кругова Дантеовог пакла. Збирка коју сам објавио могла би се назвати и књигом сећања. У њој нисам објавио неколико песама које су из циклуса који се баш зове „Сећања”. Ту је велика, дугачка песма како је један мој пријатељ преживљавао трауме оца који се вратио из логора,  тамо негде педесетих година је био душевно болестан. Ми смо присуствовали тим страшним сценама. И мој отац је изашао као инвалид из Другог светског рата, а одвели су га на фронт са 18 година. Па онда све страхоте нама блиске прошлости. Уз то, окружени смо са готово 60 милиона становника који су припадници НАТО, једне од најмоћнијих сила света, додајте томе и чињеницу да нас је сваке године око 50.000 мање. То је прича о нечему што није добро. Не идемо према изласку на неки велики  пут. Јако је лепо што се граде ови путеви по Србији и што ћемо једнога дана имати сјајне ауто-путеве, али је сад велико питање ко ће се возити њима.

Да није било овог времена тишине, можда не бисмо ни сазнали шта све има у вашим фиокама. Да ли има још нешто вредно што је остало у вашим фиокама?

Успео сам у животу да одстраним, да не кажем  ту ружну реч одбацим све оно што је било под знаком питања. Уништио сам старе рукописе, сценарија, текстове драма које сам писао руком, мање-више све и пишем руком, па прекуцавам. Очистио сам све трагове иза себе и стопе пута којим сам дошао до неких мени драгих прича, филмова. Не треба да остану у моме осећању све оне муке кроз које сам пролазио пишући. Ево сад филм који још завршавам „Није лоше бити човек”, на мом радном столу је, пошто дефинитивно радимо монтажу, сценарио на којем  пише: девета верзија која је сва у шифрама, дописивањима, штриховима. И наравно да ћу га једнога дана уништити јер не треба да остане некоме као сведочанство кроз какве сам муке пролазио. Заменити ово, додати оно, дописати то и то, снимити... То је радна верзија и она јесте само за приватну архиву, али будући да сам решио да све фиоке, којих има доста са фасциклама и рукописима,  очистим, већину ствари сам уништио. То је та прича о томе да ако од десет верзија које напишете једна ваља ви сте направили велики успех. Свуда у свету се рачуна да писац који је написао две или  три књиге било које врсте је постигао успех... А код нас имате јако пуно писаца који су несрећно поживели веома кратко, а направили богато дело. Бранко Миљковић, рецимо, је само 20 и нешто година поживео на овом свету, а написао је поезију која је вечна. Врло је важно да водите рачуна да оно што радите стварно ваља.
Шта бисте пожелели читаоцима „Политике” у 2021. години?

Пре свега оно што ће сви пожелети једни другима, на крају ове године, да се ова 2020. никада не понови. За следећу годину, наравно жеља је пре свега здравље, а када будемо здрави  онда ћемо бити и способни да урадимо оно што желимо.

Коментари10
0b9f0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ana lalic
Lepo zvuci teorija da coronom priroda vraca udarac zato sto je unistavamo. Da li je bas tako? 1. Sasvim je moguce da je virus nastao u laboratoriji. Ovo nije nikakva teorija zavere; svako ko se bavi molekularnom biologijom zna da se virusima rutinski manipulise u savremenim laboratorijama u razne svrhe 2. Epidemije su deo prirodnih evolutivnih procesa; bilo ih je i bice ih dok god je ove planete. Zagadjenje prirode jeste direktna posledica ljudske aktivnosti ali ova epidemije nema veze sa tim.
Profesor u penziji
Неолиберални капитализам (глобализам) је веома повољан терен за ширење лажних вести. Спектакл је постао основа медијске промоције.
снежана вршац
човек за нобела
Миодраг Стојковић
Када се свати СУШТИНА , тада се разуме и да је ПРИРОДА живо биће и да има своје акције и реакције. Тада се и више поштује и то је та равнотежа и склад. Кад се поремети настају разне неприлике и катастрофе. Душан Ковачевић , је поклонио много тога ЛЕПОГА, и хвала.
Мишко
Као што каже енглески хемичар атмосфере Џејмс Лавлок, (James Lovelock) на целу планету Земљу треба гледати као на живо биће, као на живи самоподешавајући систем који следи оно што се зове "мудрост тела"
Stevo
Ako je pitanje "ko to tamo peva?" vec 40 godina dijagnoza Srbije, postoje dva tumacenja; da je pitanje genijalno ili je drustvo toliko genijalno da jos nije naslo odgovor. U svakom slucaju nije jednostavno.
Zoran
I covek je deo prirode. ;)
Misko
Jeste covek deo prirode, ali ako narusi njenu ravnotezu priroda ce mu se na neki nacin osvetiti. Kada kazem covek, ne mislim samo na coveka pojedinca, vec pre svega na strukturu drustva I njegovog vrednosnog sistema, tj. na kulturu koju covek I drustvo stvaraju, dok priroda nema kulturu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља