Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере... У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.

У зениту пандемије ковида 19 бавити се Аристотеловом теоријом каузалитета може се сматрати веома непримереним. Ни у грчкој духовној сфери мишљење да је тренутак у коме живимо дело којекаквих „криваца”, није био неуобичајен нити изузетан став. Oвако за „Политику” о „новој нормалности” говори глумица Ивана Михић, која месецима уназад мирно живи у породичном дому у Сурчину, где се склонила од градског сивила како би окружена природом лакше пребродила новонастале околности.

– Пут до спознаје „ко су кривци” обично би наводио на даља промишљања из сфере апстрактног, као што су узроци и разлози због којих је до нечега дошло, док је истовремено, она друга сфера, сфера „конкретног” и „акутног” добијала на замаху, распламсавала се и неретко чинила непоправљиву штету. Али мудри Аристотел је рекао и ово: „Нада је сан будних” – каже Ивана Михић, питајући се ко су ти „будни”.

Шта је то што трезвена јединка данас може да учини као допринос решењу проблема који је запосео целу планету?

– Ову, најблаже речено, зачудну опсаду земље нико од нас није до сада доживео. И када се догађала нека општија мука или ратно стање, постојала је шанса да се заврти глобус и пронађе тачка где би се пронашао смирај и бег од стварности. Чинило се, чак, бег и од саме судбине. Али сада се поставља питање шта и колико својим присуством може добро да се учини? Да ли делање на микроплану може допринети решавању ствари на оном макро који је пред колапсом? Колико смо дужни самом животу да му помогнемо да се достојанствено избори и пре рока не угаси – констатује Ивана Михић и додаје:

– За почетак, није ли довољно било поставити себи питање шта могу да учиним да не отежам и не закомпликујем непотребно ствари. Како да, пре свега, савладам свој уобичајени свакодневни ритам и из новонастале перспективе одрекнем се својих прималних потреба? Зар је пијење кафе на тргу или покрај реке толико важно да бих рискирала и свој и туђ живот? Шта могу да учиним да мој немар, моја бокачовска бахатост или шопенхауеровска хроника глупости не допринесу распаду глобалног биолошког система? И, најзад, шта у оквиру онога што најбоље знам могу сад да предузмем?

Осим глуме наша саговорница се бави и писањем које, као и глума, може да јој заокупи дух, да учини да се не осети усамљеном или бескорисном. Верује да сваки човек у себи носи још неку могућност осим оне којом се примарно бави. Та друга могућност, свакако, не мора да буде уметничка. Нека она буде „план Б”. У животу се увек тога придржавала, a дешавало се да јој разум чак укључи и „план Ц”, каже.

– Ова готово надреална ситуација у којој је, што би Пекић рекао, „довољно да изађете на улицу и осетите беснило”, улива страх. Међутим, осветљена је и чињеница да су потребе људи за културом много веће него што се мислило. На пример, веома ме изненађује што би дошло малтене до револуције уколико тзв. обични људи не би могли да оду у позориште, биоскоп, неки од музеја, на концерт класичне, камерне или џез музике, да присуствују поетској вечери – наводи Ивана Михић.

Мада, како каже, изненађења у животу никад доста. Одавно се није снимало толико разних програма и никада већа гужва на телевизијском простору није постојала, констатује. Попут печурака ничу нови кабловски канали са свим могућим садржајима. Од уско научних погледа на живот до невероватне апстракције. Телевизијом се бави свако, аматеризам „узима маха”. Како наћи меру? Њу лично, као културног радника, радује мноштво културне понуде мада и онеспокојава све веће присуство дилетантизма.

– Увелико корача трећи миленијум. И сам ковид 19 одузима укус, мирис, ускраћује додир, блискост, комуницира се посредством видео и аудио апарата, ембриони већ неко време чекају замрзнути у епруветама... Стигло је ново доба. Морамо да га упознамо, да га схватимо, да научимо како да живимо у њему и како да у њему налазимо лепоту и смисао. Излази на видело да онај ко је на време обезбедио подршку, или као моја мајка на време напунио шпајз, нема много разлога за бригу. Што би наш ијекавски народ рекао: „Ко умије, њему двије.” Тај се неће заразити и уколико оде да се тестира и стане у сто метара дугачак ред испред ковид амбуланте – каже глумица и закључује:

– Уосталом, вакцине стижу! Остаје нам само да редовно перемо руке, држимо дистанцу и, наравно, носимо маску. Млади Црњански је у свом комаду „Маска”, лику који сам тумачила у Народном позоришту пре више година, дао да изговори реченицу: „Све ће проћи и све се заборавити.”