Меланхолични европски конзул с почетка 19. века, којег је мајсторски описао Иво Андрић – изолован и резигниран, а ипак у потпуности део босанског космоса. Тако је описиван Валентин Инцко, високи представник који је најавио скори крај радног ангажмана у БиХ. Кофере у Сарајеву распаковао је пре једанаест година, што га сврстава у најдуговечније међу шефовима у Канцеларији високог представника (ОХР) у БиХ. Као аустријски дипломата у балканску политику крочио је пре тачно четири деценије. Време његовог мандата у ОХР-у описује се као мирније кад је реч о наметању закона, али је минула деценија обиловала полемикама са политичарима у Бањалуци, где га доживљавају као дипломату који је радио у корист Бошњака.

У Бањалуци нису имали много разлога да се љуте због наметања закона, урадио је то свега неколико пута. У БиХ је стигао 2009, а последња интервенција била је 2014. године. Али му то не узимају као олакшавајућу околност. Јер то што није користио такозвана бонска овлашћења у Српској приписују у властите успехе, пошто су унапред најавили да им се не кане повиновати. И сам се вајкао како за наметање баш и нема подршку у свету. Но, с друге стране, у Сарајеву га куде да је преспавао мандат. Нису му опростили то што није прекрајао решења или макар наметнуо закон о забрани негирања геноцида, који је стално најављивао.

Преузевши ОХР на издисају, брзо се истопила почетна еуфорија коју је имао по доласку у Сарајево. Тада је свој приступ описивао борбом за економију и повезивање људи, касније приоритетима додавши и владавину права. Из Српске су га кињили да жмури кад Бошњаци подривају Дејтон, а „код Срба се хвата и за вербалне деликте”. Одмеренији аналитичари му замерку налазе у томе што је у наступима распаљивао политичке апетите у Сарајеву и тиме саботирао домаћи договор.

То што се овај љубитељ музике, фармер и обожаватељ Босне, хвалио да је био добротвор за изградњу православних објеката у Београду, Мостару и другде, а помогао је и обнову изгореле цркве у Њујорку пожелeвши да васкрсне, није било довољно да му српски званичници забораве колико пута их је ружио у свету, стално претећи санкцијама, од оних да ће оне уследити ако се не промени табла на студентском дому, до претњи због прославе 9. јануара, Дана РС. Спорећи тај празник, старатељ о Дејтонском споразуму рекао је да ни име РС „није коректно”, а нервирало га је што су након разоружања војске сви добили политичко оружје – национални вето. Убеђен је у то да ће Дејтон два сигурно доћи.

Поред непристојног поређења РС и НДХ – које му у Бањалуци нису заборавили, подозрив поглед од Срба стекао је пре свега говорима у Савету безбедности УН, које је сем политичара из Српске и руски представник у том телу описивао као „пристрасне” јер је кривца за ситуацију у БиХ увек тражио међу Србима и понекад Хрватима. Због речи из својих извештаја у којима је „штитио Дејтон” оптуживан је чак и за „србофобију” и „фалсификовање”.

Пре но што је преузео дужност у БиХ, аустријски дипломата је четири године био амбасадор у Словенији. У амбасади у Београду је боравио од 1982. до 1986. да би 1992. преузео руководство Мисије ОЕСС-а за Рашку област. После Дејтона, Инцко је био први аустријски амбасадор у БиХ. Рођен је 1949. у Клагенфурту, студирао је право и стране језике у Грацу, с тежиштем на руском и српскохрватском.