недеља, 07.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 04.01.2021. у 10:43 Бранко Кукић
СЕЋАЊЕ НА МИЛУТИНА ПЕТРОВИЋА (1941–2020)

Осипамо се, мој господару

Прошлог лета смо се договорили да једна свеска часописа „Градац” буде њему посвећена. Али пре двадесетак дана у њега је ушао неки неспокој па ми је написао: Да померимо све ово за неко ново столеће
Милутин Петровић (Фото приватна архива)

„Осипамо се, мој господару.” Овим стихом из једне песме Мира Главуртића растајем се од свога пријатеља Милутина Петровића. Они који су га мање познавали мисле да је он био човек „класичног” погледа на свет. Можда због тога што је истицао значај уметности и људи из наших прошлих времена (неки ће се изненадити да је приредио књигу мемоара Јакова Игњатовића). Није. Он је био човек промене. Његова књига поезије „Промена” (1974) била је други важан заокрет у нашој послератној поезији, после оног великог који је учинио Васко Попа. Тај Милутинов заокрет је био одлучан. Била је то тутњава распламсале и ужарене локомотиве у ноћи, заокрет разоран, мушки што би се рекло. Снага те његове књиге покренула је једну генерацију оних који ће, препуни стваралачког „животињства”, наставити да пишу налик оној усталасаној разбеснелој генерацији уметника између два рата, коју је пробудио Растко Петровић и његова језичкоразвратничка банда. Они најспремнији међу њима тај преврат успели су да пренесу у свој вокал, па се тај глас и данас код наших најмлађих песника силно осећа.

Али пре њих појавила се генерација Милутинових вршњака које је он подржао као уредник „Књижевних новина”, када га је – захваљујући његовој одважности када је о вредности у уметности реч – сачекао случај „Источнице” Љубомира Симовића, што га је коштало смене у овом листу, али је био на добитку јер је његов углед добио још једну димензију – да је човек без страха и мане у идеолошком сметлишту онога времена. Из разговора с њим схватио сам да је тај догађај њему био покретач да у својим књигама поезије које је написао после тога покаже како се треба ослобађати баласта свега сувишног и када су у питању идеје и када су у питању речи, да одбаци сва она плачљива осећања једног времена, да се ослободи језичких кићења и декламаторских дертова, којих је у нашој књижевности било на претек. Били су то тренуци његовог прочишћења, али и испирања наше савремене поезије.

Када је покренут часопис „Градац”, који је откривао оно што се види само погледом искоса, када је Раша Ливада покренуо часопис „Писмо”, који је био најсистематичнији поглед на светску књижевност, логично је било да се појави и нешто треће – Милутин П. је покренуо часопис „Источник”, који је испунио једну велику празнину у нашој култури темама из религије, али не као „пропаганде”, него као сједињења религије, уметности и филозофије, светог и профаног.

Будући да је поезија била његово сушто биће, предузео се онога што је било ретко у тадашњој светској књижевности – основао је и часопис „Поезија”, дакле часопис који се бави суштином бића и језика. Ко је хтео да се посвети тешком високом школству песништва, ту је научио знање. То је часопис који је данас (са својих шездесет изашлих бројева) катедра, путоказ и типик за ученике уметности и других волшебних вештина зато што су сарадници тога часописа били људи који су са свих прозора сазнања гледали на све стране. Дунула је још једна ружа ветрова. Скупили су се „паклови и Орфеји”.

Какав је Милутин Петровић био човек? Опасан. Зашто опасан? Зато што је у њему сажет спој осећајности, раскошне раскалашности у смислу буктања идеја, искрености, одговорности и професионалности. Врата на која је својом интуицијом и знањем улазио одјекивала су оном оштром шкрипом као када се јаве провиђења. Та шкрипа је била позив радозналима. Примање чудних гостију у ту „одају светлозарности” били су дарови нашој култури. Кажем вам, била је то величанствена шкрипа!

Прошлог лета смо се договорили да једна свеска часописа „Градац” буде њему посвећена. То је прихватио са посебним уважавањем. Али пре двадесетак дана у њега је ушао неки неспокој, па ми је написао: „Да померимо све ово за неко ново столеће...” За мене је то био звук неке узнемирујуће стрепње.

Растанак с Милутином Петровићем је „прекид на вези”. Али сачекајмо, јер је Милутин само тренутно одсутан.

Коментари1
1d580
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

boksi
Treba izbalansirati ocenu dometa i rada Milutina Petrovića. Kao pesnik je precenjen ali je kao radnik u kulturi bio uticajan i uticao je na neke tokove srpske poezije - primer časopisi Poezija i Relations.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља