Уколико се не догоди нешто непредвиђено, Владимир Путин, први човек Руске Федерације, могао би на председничком трону да надживи све своје колеге расуте по нашој планети, од истока ка западу и од југа ка северу. И да и даље остане у власти. Наиме, према садашњим законима, њему се пружа могућност да на челу земље остане пуних 28 лета, до 2036, када би требало да прослави и 84. рођендан. И све то без оних осам година током којих је Русију водио Дмитриј Медведев.

Није баш као у случају Јосифа Висарионовича Стаљина, који је на председничком положају изгурао чак 31 годину, али време Џугашвилија било је препуно тешких ратова и драматичних промена у комплетном совјетском друштву, па тако и у Русији. А онда, ко зна шта ће се све збивати до половине четврте деценије овог века?

Како год било, многи предвиђају да у 2021. Путин ступа додатно оснажен и наоружан новим искуством које је донела претходна година. Како на плану политике, тако и у сфери економије, одбране, наступајућих социјалних промена. Ни повремени антивладини протести грађана, попут оних у јулу у далекоисточном Хабаровску, нису на бунт покренули већи број Руса, већ увелико „заглављених” у вртлозима пандемије ковида 19.

Све у свему, руска опозиција није успела да нађе заједничку тему којом би кренула на газду из Кремља. Појединачни „излети”, попут приче о тровању опозиционара Алексеја Наваљног, више су нашли одјека у иностранству него на домаћем терену, чиме је Владимиру Владимировичу само пружена могућност да уз себе додатно веже најшире слојеве становништва.

Садашњи распоред снага на међународном плану такође Путину иде у прилог. Европа потресена верским фанатизмом увезеним из појединих исламских земаља, и сада већ видно подељена на оне који „имају право” да владају другима и оне којима је суђено да испуњавају наредбе, мораће тек да се суочи с изазовима за које је веровала да су одавно иза ње. Колико ће у томе успети, остаје да се види. Не треба, наиме, сметнути с ума да је поменути фанатизам настао управо као одговор на вековну владавину Европљана на просторима које вера Мухамедова највише покрива. А та владавина није била ни лепа ни подстицајна за оне којима је била наметнута.

С друге стране Атлантика тек изабрани председник САД Џозеф Бајден, колико год успео да се докопа Беле куће, не спада у политички самосталне лидере и све прогнозе казују да ће на челу најмоћније државе Запада више фигурирати него што ће њено кормило чврсто држати у својим рукама. Али, то је нешто што ће највише осетити управо они који су га и довели у председнички кабинет. Вашингтон ће морати да се носи и са све отворенијим несугласицама у оквирима НАТО-а. Наиме, партнерима с неамеричких континената дружење у оквирима алијансе постало је издатак који све непријатније притиска њихове економије и све га је теже објаснити онима из чијих џепова се то дружење плаћа.

„Напетост која је током протекле године карактерисала односе Русије са западним земљама највероватније ће потрајати и у 2021. Посебно након промене на челу САД”, пише Сергеј Марков, директор московског Института за политичка истраживања. „Али тај антагонизам може на домаћем плану бити користан за Путина. Наиме, овдашњи свет води се уверењем да, уколико би садашњи председник био лош за Русе и Русију, сигурно га на Западу не би толико нападали”, закључује Марков.

У међувремену Русија склапа, и склапаће, нове савезе. Различити идеолошки погледи на прошлост, садашњост и будућност не спречавају креаторе руске политике да међу пријатељима траже и оне против којих је њихова земља вековима ратовала. А реч је о Немачкој, Француској, Турској, Кини, Јапану… Па и о земљама које су донедавно биле у извесној мери ван видокруга Москве, негде у Јужној Америци, Африци, на Блиском истоку…

Сем стварања нових савеза, Русија се враћа и неким старим, посебно онима из времена СССР-а. Подршка Путина белоруском председнику Александру Лукашенку више је била порука западним војним моћницима да постоји „црвена линија” преко које им прелаз неће бити дозвољен, него жеља да се заштити аутократа из Минска. Слично је и у Украјини, која је заплетена у безизлазу управо због страха Запада да би конкретније војно деловање у другој по величини европској земљи могло да има несагледиве последице по свакога ко крене да развезује тамошње чворове.

Предстојећа година за Владимира Путина дефинитивно неће бити досадна. Ни на домаћем, ни на међународном плану. Али, овај пут карте су у његовим рукама. А он је навикао на оштру игру.