Понекад  је апсурдно кратко растојање између доживљаја да живимо у  „најбољем од свих могућих светова” и закључка  да овај свет „не би могао да постоји да је само за длаку гори”. До искустава која продиру у саму суштину политичке стварности не долазимо сваки дан. Дуги су историјски циклуси у којима преовлађује једна слика света, упркос упозорењима умних и храбрих појединаца да ствари можда нису баш такве као што нам изгледају. „Хладни рат” био је прилично злокобан назив за епоху која је започела окончањем Другог светског рата и трајала до пада Берлинског зида. Али то је раздобље у коме је српски народ, захваљујући јединственом и непоновљивом распореду међународних односа, уз фаустовске компромисе са „либералном диктатуром” Јосипа Броза, створио слику о добром животу, неретко бацајући надмене погледе на суседе који су иза гвоздене завесе живели у оскудној свакодневици. Мислило се да су чињенице такве зато што проистичу из претпостављене природе света и да другачије не могу бити. У ствари, политичке чињенице увек су резултат разумевања или неразумевања процеса које историја ставља на дневни ред. Не догађа се по аутоматизму да историја награди народе који у својој руци држе заставе правде и истине. Потребно је и да њихове политичке путовође препознају дух времена, његове замке и његове шансе.

У последње време у политичким дискусијама често се употрeбљава израз „права страна историје”. Према критеријуму универзалних хуманистичких вредности Срби су од устанка из 1804. године, па преко Сретењског устава и Балканских ратова, од тријумфа на Солунском фронту до окончања Другог светског рата били непогрешиво на „правој страни историје”. То, међутим, није било довољно да осигурају поуздану и стабилну будућност. Недостајало је предвиђање политичких расплета у реалистичној перспективи, са елементима конструктивног песимистичког опреза. Онда се догодио пад Берлинског зида и земљотрес који је пореметио не само равнотежу великих сила и геополитичку мапу интересних вектора него је срушио вредносну структуру на којој је свет почивао два столећа. Релативизована је и „права страна историје”.

У сенци војне и економске надмоћи победника хладног рата почели су да се шверцују хегемони давно протерани са ових простора, али и следбеници губитничких идеологија, они који су били на „погрешној страни историје”. Не само да се обнављају поражени територијални и идеолошки концепти него се фалсификује прошлост. Повесни стид и покајање бришу се из самосвести. За то је неопходно да древни знакови који упозоравају на „погрешну страну историје” буду безобразно преусмерени према   столетним и часним бастионима њене праве стране.

Србији се ни у најподлијим сплеткама не може одрећи да је у свим кључним преломима модерне Европе стајала и борила се на страни оних вредности које сачињавају магистрални ток цивилизације – без изузетка у првим редовима. Али, сплеткароши из наших редова, аутошовинисти и опозиција разоружана сопственом неспособношћу, уз подршку ретроградних политичких кругова у сложеном конгломерату Европске уније, покушавају да савремену Србију сместе на „погрешну страну историје”. Комплекси губитника и дуго потискивани реваншизам користе цивилизацијску пометњу у којој су се поражене силе историје закачиле за мундир победника хладног рата. Кључ управо и јесте у пометњи.

На Србију и српски народ почетком деведесетих ударало се са свих страна и мимо свих принципа. Заштите није било ни у Уједињеним нацијама које су остале форум без ауторитета. Европска унија је пристрасно стала уз сецесионистичке републике Југославије. Завршило се бомбардовањем Србије 1999. године  и признавањем самопроглашене независности Косова. Да ли је рушење међународног правног поретка и Повеље Уједињених нација била „права страна историје”?  Да ли би била „права страна историје” да Србија призна Косово, да изгуби све а да не добије ништа, да пристане на утапање Републике Српске у унитарну Босну и Херцеговину? Да ли бисмо били проглашени добрим момцима ако бисмо се одрекли легитимног права да имамо добре политичке односе са Русијом или Кином или права да јачамо своју одбрамбену моћ? Да ли би нас обухватила нова дефиниција „праве стране историје” ако бисмо пристали да,  одсечени од традиционалних и поузданих пријатеља и нових корисних партнерстава, још стотину година будемо парије пред капијама Европске уније, иако смо по свим стандардима и историјским постигнућима несумњиво испред неких њених чланица.

Очигледно је да компас који одређује која је права а која погрешна страна историје  функционише конфузно у магнетној олуји која данас тутњи међународним поретком. Србија, међутим, зна како да увек буде на правој страни. Довољно је да остане доследна својој идентитетској и моралној вертикали, својим духовним темељима – јер, како би то рекао филозоф, стварно може да буде само оно што је умно. Све друго је краткорочна рачуница. Због тога је Европска унија, упркос свему, наш избор и наш интерес, а ми историјски образац њених најбољих пројекција.

За добронамерне људе који желе обнову поузданог и правно утемељеног међународног поретка, којима мир, стабилност и општи просперитет представљају саморазумљиве вредности, српски путоказ стоји насред пута!

Политички филозоф