Дуго се бавим проблематиком села Србије, али још нисам прочитао тако користан и аналитичан текст о српском селу него што је то текст објављен у културном додатку „Политике”, од 12. 12. 2020. године, господина Борислава Стојкова.
У том тексту је речено, све: од А до Ш, шта би требало урадити да српска села оживе и добију статус који су имала пре више од сто година, у Краљевини Србији.
Стојков каже: „Села су потпуно обесправљена и под апсолутном управом општине или града који брину о центру, а села су им Алајбегова слама (град Београд има 134 села!) – природне капацитете и ресурсе села користе други изван њих без накнаде, млађи одлазе тамо где се може наћи посао и жена, а стари и немоћни гледају у небо”.
Ја још напомињем, око 4.500 села колико их има Србија немају никаквог свог заступника. Од 250 посланика колико их има Народна скупштина Србије, ниједног свог посланика нема ниједно село да га заступа у Скупштини. Сви посланици су заступници своје странке. Могло би се слободно рећи да се највиши законодавни орган у Србији лажно представља као Народна скупштина, у ствари да је то 100 одсто скупштина партија Србије.
Понижавајуће је за село и сељаке да се као њихови заступници појављују разноразни тутори у виду Националног тима за препород Србије или разне комисије које делују само док трају избори и личе на агитпроп из давних времена, а нигде ту нема сељака нити су сељаци овластили те комисије да их заступају!
Ниједна та комисија не бави се правим узроцима пропасти српског села. А почеци пропасти српског села датирају још из давних педесетих година прошлог века, када су доношени брозоморни закони по којима је било сасвим легално чупати бркове српским „кулацима”, угледним сеоским домаћинима, уводити принудни откуп, отимати пољопривредно земљиште, шуме и пашњаке, имовину и сл.
Све док Скупштина не донесе декларацију о поништењу ових закона у вези са српским селом, неће бити његовог опоравка. Ту неће помоћи ни Кркобабићеве задруге, ни било које друге комисије.
Парадоксално је да је највећи кочничар развоја српског села управо Министарство пољопривреде и шумарства Србије. Откуд том министарству да, преко Дирекције за имовину Србије, располаже стотинама хиљада хектара пољопривредног земљишта, пашњака и шума. Па наравно да је та имовина отета од српског сељака одмах после доласка комуниста на власт. И министарство том имовином располаже и даје је под закуп коме хоће и како хоће, што је невиђен извор разноразних манипулација и криминала. Зато и држава Србија неће да се одрекне те брозоморности, па и по цену да не остане ниједно село у Србији!
Горње тврдње поткрепићу следећим примером.
Наиме, моме селу, Доњем Горачићу, које се налази у Општини Сјеница, 1953. године одузет је заједнички пашњак, звани Говеђак, и дат на управљање Земљорадничкој задрузи у суседном селу Аљиновићи. Задруга је после неколико година, због лошег пословања, пропала, и општина из Сјенице је наш пашњак додељивала на коришћење још неким фирмама које су углавном пропадале, а општина није пропустила ни могућност да прода зграду основне школе коју су мештани сами подигли на делу пашњака.
После доношења Закона о враћању утрина и пашњака старим власницима, мештани села Доње Горачиће поднели су предлог за враћање отете имовине, и већ више од 20 година не успевају да је врате, иако се и и данас у катастру у Општина Сјеница, пашњак води као: „Добро села Доње Горачиће”. У катастру тако пише, али спрега Министарства пољопривреде и шумарства и Општине Сјеница, боље функционише од закона.
У мом селу се ништа није променило од 1953. године!
Милутин Ковачевић,
Београд
