Престанком старог начина млевења пшенице и добијања брашна, остао је велики број напуштених воденица на потоцима, мањим рекама као и на већим водотоцима, попут Дрине на којој је била једна од познатијих воденица „Дринка” близу Лознице, остале су воденице на Великој Морави и другим рекама. О воденицама говори већи број народних песама, а ту и тамо понека воденица и ради за снабдевање брашном добијеним на старински начин, уз сплавове са ресторанима на води већих река.
Енергија воде која је коришћена за покретање воденичних кола, понегде је у Србији, још пре 80 година коришћена паралелно и за производњу електричне енергије, па поред рехабилитације тих старих воденица, како се предлаже, могла би се истовремено производити и електрична енергија за локалне потребе домаћинства и ближе околине , без укључивања у систем. Са еколошког гледишта, утицај на ремећене природе је минималан или га уопште нема за разлику, како се показало, од нових малих хидроелектрана (МХЕ) подигнутих за комерцијалну употребу.
У вези тог паралелног коришћења воде, пример је МХЕ која је у периоду 1935–1941. била поред воденице Матовића на јазу реке Лопатнице (Богутовац) која има традицију дужу од 100 година. МХЕ је била изграђена у сарадњи власника воденице и имања Драгутина Матовића са војском Краљевине Југославије. Паралелно је по потреби радила воденица, а ноћу само електрична централа. Струјом су снабдеване железничка станица „Богутовачка бања”, касарна и неки војни објекти, општинска зграда, школа и поједине зграде, као и целокупно велико домаћинство Драгутина Матовића, оца седморо деце (кафана, пекара, бакалска радња, помоћне просторије итд.).
По повратку из четворогодишњег заробљеништва Матовић је покушао да оштећену МХЕ поново оспособи за домаће потребе, али је приспела државна струја па је МХЕ била сувишна, а и иначе приватна имовина је била забрањена. Уместо ратне одштете, послератним новим законима то домаћинство је потпуно растурено и економски и породично. Преостала је само генетика и воденица која је радила за време рата као и после рата до 1959. када је у наглим порасту воде реке Лопатнице од преко пет метара бујица однета. На месту бивше електричне централе, преостали су доњи бетонски грађевински делови (површине 10 м2.) заједно са доводом воде од заједничког јаза, па је ту изграђена нова воденица са једним витлом и са некадашњим воденичним каменом који је пронађен 10 километара. низводно од ушћа реке Лопатнице у Ибар.
После 2000. воденицу је преуредио Драгутинов унук Драган Матовић из Краљева. У близини је изграђен и базен са пропратним објектима у туристичке сврхе, а цео комплекс, нарочито у летњем периоду, бележи све веће посете. На атрактивној улазној капији, у знак поштовања и сећања на претке, стоји натпис „Воденица Матовића”. У плану је такође и изградња реплике старе МХЕ која би, као огледна, могла да послужи за увид заинтересованим. Аутор овог дописа је на располагању за достављање скице објекта и друге врсте помоћи.
Живорад Д. Матовић,
Београд
