четвртак, 13.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 11.01.2021. у 18:00 Саво Штрбац
ПОГЛЕДИ

Крајина у будућности

Као Крајишник који бележи страдања сународника у двадесетом веку, посебно у рату деведесетих, изражавам задовољство што идеја о Крајини међу Крајишницима и њиховим потомцима и даље живи и што се залажу да у остварењу те идеје користе памет и мудрост а не пушке и тенкове

Поводом Дана Републике Српске Крајине, група Крајишника одржала је 19. децембра о. г. вебинар на тему Крајина у будућности.

Као најстарији учесник овог панела и аутентични хроничар тога времена, а имајући у виду да су многи гости панела били деца у избегличкој колони или рођени у избеглиштву, био сам задужен да нешто кажем шта је претходило проглашењу РСК. И ево шта сам рекао:

„Победом екстремно националистичке странке ХДЗ-а на првим вишестраначким изборима у Хрватској, одржаним у априлу и мају 1990, отворен је простор за антисрпску кампању, која се манифестовала кроз више нивоа, чији је циљ био минимизирање политичких и националних права Срба, који су били конститутиван народ у тој федералној јединици  СФРЈ.

Неуважавање српских амандмана на предлог новог хрватског устава, довели су најпре до стварања Заједнице општина северне Далмације и Лике у јуну 1990, а затим и до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула исте године. Истовремено је донесена и одлука о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра. На основу резултата референдума, Српско национално вијеће је 30. септембра 1990. утврдило да се српски народ изјаснио за српску аутономију „на етничким и историјским територијама на којима живи  а које се налазе унутар садашњих граница РХ као федералне јединице СФРЈ”.

Книнска тврђава (Фото Веритас)

У намери спречавања одржавања српског референдума, хрватска власт је реаговала тако што је 17. августа 1990. покушала да из појединих станица милиције у градовима са српском већином одузме наоружање резервног састава милиције, што је довело до подизања барикада и блокаде саобраћаја на прилазима тим местима, које су хрватски медији пежоративно назвали „балван револуција”.

Хрватски сабор 22. децембра 1990, без уважавања српских захтева и без званично прокламованог става поводом питања српске аутономије, усваја нови устав, којим су Срби (противуставно) сведени на националну мањину.

Дан раније, међутим, Српско национално вијеће и Привремено предсједништво Заједнице општина Сјеверне Далмације и Лике усвајају Статут и проглашавају Српску аутономну област Крајина, у чији састав је ушло 13 општина (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Костајница, Петриња и Пакрац) са већинским српским становништвом.

Почетком 1991. руководство тадашње СФРЈ безуспешно покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба. Хрватска се све више наоружава, повећава број полицајаца, формира Збор народне гарде (ЗНГ) као властиту војску, иако је још формално у саставу СФРЈ. У фебруару 1991. Хрватска доноси одлуку да на њеној територији не важе савезни закони, као и одлуку о „раздруживању од СФРЈ”, а представници САО Крајине усвајају Резолуцију о раздруживању САО Крајине и РХ. После формирања САО Крајине, долази до формирања САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема (22. фебруара 1991) и САО Западне Славоније  (12. августа 1991).

Хрватски „редарственици” 31. марта 1991. силом улазе  на Плитвице, које су биле у саставу Крајине, што је довело до првог озбиљнијег оружаног сукоба у Хрватској. Крајинске власти су „плитвички догађај” искористиле на начин да су наредног дана донеле одлуку о присаједињењу САО Крајине Србији. А када је Хрватска, након смиривања ситуације на Плитвицама, одлучила да спроведе референдум о статусу РХ (19. маја) и крајинско руководство доноси одлуку о спровођењу референдума о присаједињењу Србији и „за останак у Југославији са свима који то желе”, који је спроведен 12. маја и чије резултате је  Скупштина САО Крајине потврдила 16. маја 1991. 

На глобалном нивоу односа на простору бивше Југославије пресудну улогу одиграле су одлуке Словеније и Хрватске од 25. јуна 1991. о проглашењу „потпуне државне независности”. Иако је крајем 1991. и почетком 1992. међународна заједница ове одлуке исхитрено признала, оне су отвориле пут ратном сукобу на тлу тадашње Југославије. У том ратном пожару нашли су се и Срби у три аутономне области, које су објединили у РСК 19. децембра 1991. када је Скупштина српског народа у Хрватској усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину.

Након двосатног панела, у којем су, поред моје маленкости, учествовали војни аналитичар Александар Радић и Милорад Муникравић (уједно и модератор), усвојени су следећи закључци:

„Покренути широку расправу о Крајини. Далеко је боље што  сада Крајина постоји на нивоу идеје него као неки државни провизоријум. Главну реч о Крајини треба да имају деца из колоне и она рођена после егзодуса; Пуну пажњу посветити евентуалној улози Крајине у највећем безбедносном изазову у Европи тј. у мигрантској кризи. Мишљења смо да улога Крајине до 1881. године у спасавању хришћанске цивилизације може да буде и у ово време поновног рађања 'царства зла' тј неоосманизма; Инсистирати на стеченим правима народа Крајине од 13. до 20. века, укључујући стечено право конститутивног народа, заштићене зоне УН, Плана З4, станарских и других материјалних права; Посебно је потребно ангажовање свих расположивих ресурса на заштити достојанства мученика у комплексу концентрационог логора Јасеновац”.

Као Крајишник који још бележи страдања сународника у двадесетом веку, посебно у рату деведесетих, изражавам задовољство што идеја о Крајини међу Крајишницима и њиховим потомцима и даље живи и што се залажу да  у остварењу те идеје користе памет и мудрост а не пушке и тенкове.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари49
1bd03
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ante
U februaru 1991. Hrvatska donosi odluku da na njenoj teritoriji ne važe savezni zakoni, Ovo je direktno rušenje Jugoslavije. Nego, kad ono biješe republika Srbija donijela ovakav zakon, kojeg datuma? Pitam za drugara.
Nikola Pajović
Pravi hroničar koji zastupa istinu bi napisao i kada je i kako Milošević uzeo pod svoje Srbe u Krajini, kako im je pomagao u opremi i ljudstvu, šta je tražio kao protivuslugu i kada i kako im je okrenuo ledja i ostavio na cedilu kad su Hrvati započeli Oluju. G. Štrbac sve to zna, ali ne govori. On voli svoj narod ali na pogrešan način.
Filip Cosopt
@Trifun Izostavili ste svjedočenje autora ovoga teksta od siječnja 1995:"..Martić je rekao: “Nećemo ga primiti u ruke”, a pre toga je on razgovarao sa Miloševićem i čekali smo ga da završi taj razgovor."Prisjetite se i svjedočenja Drage Kovačevića,gradonačelnika Knina.Sve odluke je donosio jedan čovjek i odlučivao o sudbini Srba u Hrvatskoj ali i Srbiji.Trebali smo čekati da prihvatite Plan Z-4 10 godina ili možda čekati još slijedećih 100 godina,da razmislite?Ponuda se prihvaća odmah.
Trifun
@FIlip Cospot Sijecanj je,i po hrvatskom kaledndaru ,7 meseci pre kolovoza..S.Strbac svedoci da su Srbi/RSK prihvatili "Z-4", 3.kolovoza,a Tudjman je 4.kolovoza pokrenuo "Oluju"..Argument da "Ponuda se prihvaca odmah" nema osnova u medjunarodnom pravu.Koliko u svetu postoji otvorenih sukoba,o kojima se decenijama pregovara:Kipar,Izrael,Palestina,Liban,Sirija,Irak,Libija,Avganistan..U svim tim zemljama jednoj strana,kao Srbima u Hrvatskoj,nije postavljen ultimatum,kao Srbima u Hvatskoj..
bibi
Pogresan naslov, treba da bude: Krajina u proslosti.
Igor Punjanin
Drage komšije, Najprije, sretni vam praznici i puno dobre volje i bolju 2021. svima želim! Ne bih u genezu rata, barem ne dok se ti prostori tresu i dočekuju snježnu mećavu. Ako je Savi Štrpcu do tih prostora, mogao je iskoristiti svoj utjecaj i Veritas da pomogne, makar srpskom, narodu kad već radi razliku (mi koji smo na terenu 0-24 ne radimo). Puno hvala svima iz Srbije koji su pomogli, od države do građana! Ne slušajmo huškače na svim stranama, oni od toga žive! Puno pozdrava!!!
Luis
Zahvala i vama iz Dalmacije. Teško do Srbije dopire opća solidarnost s stradalima na Baniji i trudu volontera, spasilaca, vatrogasaca. Pa tko od ljudi na terenu ima tamo uopće želje i vremena dijeliti Rome, Srbe, Hrvate? Srbija je pomogla s prevelikom donaciijom i to treba cijeniti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља