После „Политикине” теме недеље „Зашто нам деца не познају српски језик?”, где се јавило више стручних појединаца и неколико струковних удружења, нема адекватне реакције – само тишина. Нарочито је уочљиво ћутање Министарства просвете које је најпозваније да се овај проблем реши.

Сви учесници се слажу да је недовољан број часова српског језика и књижевности у основним и средњим школама. У Србији у вишим разредима основне школе број часова матерњег језика је четири до пет, што је мало у поређењу са другим државама – у Француској је осам до 10, Турској такође, у Русији девет. Али одмах се јавља опструкција: „Недељни број часова (оптерећење ученика) одређен је законом – и сада је на максимуму. Да би се било који час додао, неки други мора да се одстрани.” (Дејана Милијић Субић – координатор комисије Завода за унапређење образовања и васпитања).

Упоређујући „Наставни план за други циклус основног образовања и васпитања”, из поменутог закона, видимо да ученици припадници националних мањина имају два до три часа недељно више матерњег језика од ученика којима је српски матерњи. Интересантно је како „тумачи” закона објашњавају овај феномен. Деца којима је српски матерњи језик, ако би имала исти број часова као деца припадника националних мањина, била би преоптерећена пошто би се тако кршио закон, док деца припадника националних мањина не би била преоптерећена јер се уклапају у закон! Међутим и у садашњем закону пише „Часови наставе... могу се увећати до три часа недељно осталим активностима планираним школским програмом.” То значи да би Министарство могло да нареди школама да у програм уврсте часове српског језика, а не да се крију иза тога да одличних и врло добрих ученика има преко 80 одсто, што било који завршни испит негира. Да ли у још некој области, изузев у нашем школству, има преко 50 одсто изузетних појединаца?

Такође нема ни објашњена како то да Французи, Турци, Руси имају дупло више часова матерњег језика него Срби. Да ли су због тога њихови основци преоптерећени, да ли су њихове просветне власти због тога знатно умањиле број часова других предмета или је у питању нешто друго?

Кад кажу да је недељни број часова одређен законом, као нешто непроменљиво, и када знамо да је Скупштина Републике Србије само у децембру 2020. године усвојила, променила или допунила 31 закон, онда изгледа неозбиљно да се закон о школству не може променити.

Промена образовног система, па макар и за један предмет, представља дуготрајан и озбиљан посао и не може се урадити преко ноћи. За то је потребно имати циљ, тачно дефинисано шта се жели и ма колико били далеко до тог циља мора се једанпут почети и ићи ка њему, а не целог века само дискутовати о томе.

Очигледно је да се може наћи решење за проблем наставе српског језика и књижевности, али све ми се чини да је у питању оно друго.

Петар Ж. Терзић