четвртак, 04.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.01.2021. у 11:46 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ, писац

И апсурд је остварива замисао

Суматраистичко осећање свепрожимања је и ветровитог света главно исходиште, „стожерница промајне васељене”, пошто ветрови све са свачим повезују
(Фото Анђелко Васиљевић)

Никла је зиданица, ветрењача, на Попарском брду, као „расказано чудо”, од које је грађанство окретало главе, или је поглед спуштало коњима међу уши, очима шарајући и „градеђи се да напросто ништа не примећује”. Испоставиће се, потом, да је ветрењача изникла на клизишту... Изазов читања дела Радована Белог Марковића односи се и на његов нови роман „Стојна ветрењача, Четири каната”, објављен у чувеном „Плавом колу” „Српске књижевне задруге”. Аутор предговора овом издању је професор Радивоје Микић.

Ова необична приповест говори о збивањима с краја 19. и о првим деценијама 20. века, о добу Милошевом и времену Карађорђевића, укрштајући временске равни, историју и књижевну уметност, онако како је и сама форма дела укрштена. Радњу проносе познати јунаци Белог Марковића, међу којима су бојар Тадић, изданак старе породице, „мними литерата Р. Б. Марковић”, доктор Субота, геометар Н. Калабић, а реминисценције на велике писце светске и српске књижевности отварају широк простор асоцијативности, у којем се познате приповести поново виде у светлу ове „ветровите” прозе.

И у вашем новом роману, једна грађевина окосница је историјских и литерарних збивања. На који начин вас фасцинира једна ветрењача, нетипична за Бело Ваљево, Горњу и Доњу Псачу, село Ћелије, сталне топониме ваше прозе, и која стоји, упркос ветровима који многима односе шешире?

На непочин-пољу једне од мојих душевних покрајина (за шта могу јемствовати досадашњих ми књига пажљивији читаоци), ветрењаче одавно бркљају, одвајајући поглед својим канатама, илити крилима, под ветровима са овога и онога света, а и иначе: у сневању и у причи, узрочећи да колубарски гдекоји Дон Кијоте „буздован уза се привлачи”, бритку сабљу или бојно копље, „ако би се заметнула кавга”... Одомаћена у народној привреди и светском књижеству, ветрењача је, главнине „Дољних Србаља” што би се тицало, навек остала „туђинка” (како „у бивајућем свету”, пониже Саве и Дунава, тако и у певању и приповедању), не улазећи воденицама у конкуренцију – ни као „вампирски дештинат”, ни као предеона особеност... Елем, мог романа јунаци, такође туђи себи, добу и другима, а особито један међу њима, бојар Тадић, прожети „еолским фантасијама” и наследном ветровитошћу, окрилаћени су приде, изнутра и споља, канатама једне ветрењаче, доживљујући је као необичност и бесцен-лепоту по себи (изван млинарског еснафа и фискалних обавеза), која се не може теретити жрвањ-камењем и „ујмом” понижавати...

Ваша ветрењача није задужбина, она је пародија задужбине, „узалудно предузеће”, омаловажена још у нацрту. Ипак, шта она говори о свом креатору, бојару Тадићу, о литератама, историчарима, многим вашим историјским и књижевним ликовима који ветрењачу коментаришу и тако стварају мњење свог доба?

И у „замишљају јоште док бејаше”, гдекојима се „предметна зиданица” чињаше као ругање охолог бојара, чак и као гљива лудара, заметнута у болесном мозгу, а гдекојима и као нека врста богомоље, ван канонског поретка богохулне цркве, у којој ће се, „у изврнутим одеждама и при наопаким свећама”, разлитургија служити, уз саслужење лудих ветрова и нечистих сила. С тим у вези, одмах је започело и сокачко-салонско „приземљење” необичне грађевине, односно: њезино привођење световној сврховитости, уз недоумевање: хоће ли ново здање држава определити за тајну ковницу лажног новца и безвредног ордења, или као тајну резиденцију принца Ђорђа, чије би залуђивање врхунило личном молбом да у поменутој ветрењачи „жив зазидан буде”, на престолу за који се нико неће отимати...

Може ли неко и апсурд да остави као задужбину, чисти бесмисао, уз бурлескни одсјај, што ублажава болно сазнање?

У природи прозе није да се окова доба и историје ослобађа стављањем у окове стиха и риме, отуда се и писац овог романа на муке пристављен нашао: како да претањена, својих јунака осећања, као и њихове „ветровите примисли”, прикучи језику гомиле, сокачке светине, која о свим стварима, па и о ствâри стојне ветрењаче има „готово знање”, без имало воље да се, „у грађанском штелунгу”, са долапске раге „душевно преседлава” на крилатог коња Јабучила – „иако је куја Видосава свршила оно чему бејаше наредна”... Али како год да било, апсурд се, у овом стицају, мора интуисати (читалачки и друкчије!) не као гола бесмислица већ као остварива замисао о небеском претемењу земаљског предузећа, у чему се мора ићи до краја!

Негде се, у причи, појави и виђење далеке Хипрбореје и Црњанског, негде Доситеја, Андрића, Сремца и Лазе Лазаревића. Укаже се и Живојин Мишић, који вели да Колубарска битка неће бити окончана ни за сто година. Да ли ветрови којима одолева стојна ветрењача стално укрштају литерарне и историјске светове, преводећи их у фантазмагорије људског духа?

Суматраистичко осећање свепрожимања је и ветровитог света главно исходиште, „стожерница промајне васељене”, пошто ветрови све са свачим повезују (па и колубарске трешње са леденим хиперборејском цвећем под поноћним Сунцем!), а без задуживања на дуги рок, код писаца које сте набројали, и које набројали нисте, не може се, у српском књижеству, ништа озиљно започињати... „Стојне ветрењаче” читаоци и иначе ће се лако уверити да сам, у том погледу, задужен до гуше! Живојин Мишић... Може бити да се славном војводи, Живојину Мишићу, доиста и омакло свиђање да Колубарска битка ни за сто година неће бити „површена”, али воистину тако се и стекло: окончање ове битке, „у извесној дименсији”, ни у вечитости се канда не назире, премда Срби, тврдо верујем, занавек остају победничка страна, како год да би се, под лудим ветровима, колебали континенти и упредале заставе недомашених држава, које једна на другу ударају, попут закрпа на туру рабаџијских пеленгира! А у времену осим времена, „кроз развреме и разисторију”, ветрови ће, као ветрови, у сан и јаву, гдекоме доносити хук предишуће битке и опеваних јуриша („на бајонет”!) осењеног војинства из затрављених ровова (пристранцима Човке и Враче Брда, украј Колубаре, у селу Ћелијама), преко њива које ће, удиљ, истурати кости незнаних јунака, „помешане са костима триклетих душмана”, као и стровило ратне гвожђурије, науштрб рода, због чега ће Бели Марковићи, као и други Ћелијанци, више од сто година порез једва намицати, „почем боца и кукута не држе пијачну цену”...

Да ли је антипод ветрењачи – воденица, изникла из Глишићевог света, на неки чудан начин, допуњујући тај свет, или је воденица још један од многих прозора у то фантастично, у свет где су мртви и живи у сталној вези?

На линији видика који два света одлучује, и воденица и ветрењача (књижевном потребом, а и иначе!) могу се „определити” као састајалишта, „парлаторије дејствених и будућих покојника”, што начелно омогућује и овакву, „постмодерну”, ситуацију: судбинско сусретање Лауре Ленбахове, „каприциозне унуке старога Амброза Глембаја”, са некојим од купљивих пролив-паметара, услужних субјеката из новијег доба, који ће, „колико сутра”, са ТВ екрана, у посебној емисији, пучанству тумачити „да Глембајеви нису од јучер, за разлику од становитих Карађорђевића и тамо Обреновића” – тим самим доказујући „да нема будале брез школоване будале”... А и један од јунака мог романа, „госпар нахвао”, Лукша Соркочевић, не би био то што јесте, „уклетог каравана ахашвер-путовођа”, нити би у самом роману опстао, фигуришући као поклисар између два света, ако поменуто сусретање не би могао „с нокта” да уговори, пошто обавести, посредством Саве Савановића, Вампиријат колубарски, а лично – мало веће републике, манко по Михајлу, почималишту дубровачке властеле, намицао кворум... И доиста, ако се човек заслуша у непојамно време, тешко ће разлучити шуштање ветрених каната и воденичког витла, а може бити и да на овом свету, крај свих чуда, „напрема се” постоје водени ветарови и ветрене воде, „испомажући се на мобу”, потребом, поготово у окњижевљеним невидбог селима, гдено се истежу окраћене греде, со под мотику сеје и ораси вилама на таван забацују – о чему гдекојима западну и испитна питања...

Каже се: „Христос посреди нас”, али у вашој прози „посреди нас” су ветрови... Постоји ли у томе ипак нека логика, у „согласју времена и главних ветрова на којима почима постојање света”?

Крстообразна „Стојне ветрењаче” каната истурена су не само према „главним ветровима”, чију силу „посреди нас” удиљ осећамо већ се „вирају” и према куд и камо незнатнијим промајницима, „брезименим ветровима и упуштеним ветруљама”, па и према издиханују гдекојег како миропомазаног, тако и неисповеђеног самртника, уз знање да и рсити ветрови и пренивљене ветруље, у животу и у причи, одмичу на путу очовечења, мéтући своје стазе кроз поменута непочин-поља у обезљуђеном свету! А крстообразност је, сваком руком, и у заснову саме књиге, која се на четири части може „разломити” – попут славског колача, понад којег се, утројено, и изговарају заветне речи: „Христос посреди нас”...

Коментари1
87662
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Славка Картал
Хвала велико за објављени интервју.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља