Никла је зиданица, ветрењача, на Попарском брду, као „расказано чудо”, од које је грађанство окретало главе, или је поглед спуштало коњима међу уши, очима шарајући и „градеђи се да напросто ништа не примећује”. Испоставиће се, потом, да је ветрењача изникла на клизишту... Изазов читања дела Радована Белог Марковића односи се и на његов нови роман „Стојна ветрењача, Четири каната”, објављен у чувеном „Плавом колу” „Српске књижевне задруге”. Аутор предговора овом издању је професор Радивоје Микић.
Ова необична приповест говори о збивањима с краја 19. и о првим деценијама 20. века, о добу Милошевом и времену Карађорђевића, укрштајући временске равни, историју и књижевну уметност, онако како је и сама форма дела укрштена. Радњу проносе познати јунаци Белог Марковића, међу којима су бојар Тадић, изданак старе породице, „мними литерата Р. Б. Марковић”, доктор Субота, геометар Н. Калабић, а реминисценције на велике писце светске и српске књижевности отварају широк простор асоцијативности, у којем се познате приповести поново виде у светлу ове „ветровите” прозе.
И у вашем новом роману, једна грађевина окосница је историјских и литерарних збивања. На који начин вас фасцинира једна ветрењача, нетипична за Бело Ваљево, Горњу и Доњу Псачу, село Ћелије, сталне топониме ваше прозе, и која стоји, упркос ветровима који многима односе шешире?
На непочин-пољу једне од мојих душевних покрајина (за шта могу јемствовати досадашњих ми књига пажљивији читаоци), ветрењаче одавно бркљају, одвајајући поглед својим канатама, илити крилима, под ветровима са овога и онога света, а и иначе: у сневању и у причи, узрочећи да колубарски гдекоји Дон Кијоте „буздован уза се привлачи”, бритку сабљу или бојно копље, „ако би се заметнула кавга”... Одомаћена у народној привреди и светском књижеству, ветрењача је, главнине „Дољних Србаља” што би се тицало, навек остала „туђинка” (како „у бивајућем свету”, пониже Саве и Дунава, тако и у певању и приповедању), не улазећи воденицама у конкуренцију – ни као „вампирски дештинат”, ни као предеона особеност... Елем, мог романа јунаци, такође туђи себи, добу и другима, а особито један међу њима, бојар Тадић, прожети „еолским фантасијама” и наследном ветровитошћу, окрилаћени су приде, изнутра и споља, канатама једне ветрењаче, доживљујући је као необичност и бесцен-лепоту по себи (изван млинарског еснафа и фискалних обавеза), која се не може теретити жрвањ-камењем и „ујмом” понижавати...
Ваша ветрењача није задужбина, она је пародија задужбине, „узалудно предузеће”, омаловажена још у нацрту. Ипак, шта она говори о свом креатору, бојару Тадићу, о литератама, историчарима, многим вашим историјским и књижевним ликовима који ветрењачу коментаришу и тако стварају мњење свог доба?
И у „замишљају јоште док бејаше”, гдекојима се „предметна зиданица” чињаше као ругање охолог бојара, чак и као гљива лудара, заметнута у болесном мозгу, а гдекојима и као нека врста богомоље, ван канонског поретка богохулне цркве, у којој ће се, „у изврнутим одеждама и при наопаким свећама”, разлитургија служити, уз саслужење лудих ветрова и нечистих сила. С тим у вези, одмах је започело и сокачко-салонско „приземљење” необичне грађевине, односно: њезино привођење световној сврховитости, уз недоумевање: хоће ли ново здање држава определити за тајну ковницу лажног новца и безвредног ордења, или као тајну резиденцију принца Ђорђа, чије би залуђивање врхунило личном молбом да у поменутој ветрењачи „жив зазидан буде”, на престолу за који се нико неће отимати...
Може ли неко и апсурд да остави као задужбину, чисти бесмисао, уз бурлескни одсјај, што ублажава болно сазнање?
У природи прозе није да се окова доба и историје ослобађа стављањем у окове стиха и риме, отуда се и писац овог романа на муке пристављен нашао: како да претањена, својих јунака осећања, као и њихове „ветровите примисли”, прикучи језику гомиле, сокачке светине, која о свим стварима, па и о ствâри стојне ветрењаче има „готово знање”, без имало воље да се, „у грађанском штелунгу”, са долапске раге „душевно преседлава” на крилатог коња Јабучила – „иако је куја Видосава свршила оно чему бејаше наредна”... Али како год да било, апсурд се, у овом стицају, мора интуисати (читалачки и друкчије!) не као гола бесмислица већ као остварива замисао о небеском претемењу земаљског предузећа, у чему се мора ићи до краја!
Негде се, у причи, појави и виђење далеке Хипрбореје и Црњанског, негде Доситеја, Андрића, Сремца и Лазе Лазаревића. Укаже се и Живојин Мишић, који вели да Колубарска битка неће бити окончана ни за сто година. Да ли ветрови којима одолева стојна ветрењача стално укрштају литерарне и историјске светове, преводећи их у фантазмагорије људског духа?
Суматраистичко осећање свепрожимања је и ветровитог света главно исходиште, „стожерница промајне васељене”, пошто ветрови све са свачим повезују (па и колубарске трешње са леденим хиперборејском цвећем под поноћним Сунцем!), а без задуживања на дуги рок, код писаца које сте набројали, и које набројали нисте, не може се, у српском књижеству, ништа озиљно започињати... „Стојне ветрењаче” читаоци и иначе ће се лако уверити да сам, у том погледу, задужен до гуше! Живојин Мишић... Може бити да се славном војводи, Живојину Мишићу, доиста и омакло свиђање да Колубарска битка ни за сто година неће бити „површена”, али воистину тако се и стекло: окончање ове битке, „у извесној дименсији”, ни у вечитости се канда не назире, премда Срби, тврдо верујем, занавек остају победничка страна, како год да би се, под лудим ветровима, колебали континенти и упредале заставе недомашених држава, које једна на другу ударају, попут закрпа на туру рабаџијских пеленгира! А у времену осим времена, „кроз развреме и разисторију”, ветрови ће, као ветрови, у сан и јаву, гдекоме доносити хук предишуће битке и опеваних јуриша („на бајонет”!) осењеног војинства из затрављених ровова (пристранцима Човке и Враче Брда, украј Колубаре, у селу Ћелијама), преко њива које ће, удиљ, истурати кости незнаних јунака, „помешане са костима триклетих душмана”, као и стровило ратне гвожђурије, науштрб рода, због чега ће Бели Марковићи, као и други Ћелијанци, више од сто година порез једва намицати, „почем боца и кукута не држе пијачну цену”...
Да ли је антипод ветрењачи – воденица, изникла из Глишићевог света, на неки чудан начин, допуњујући тај свет, или је воденица још један од многих прозора у то фантастично, у свет где су мртви и живи у сталној вези?
На линији видика који два света одлучује, и воденица и ветрењача (књижевном потребом, а и иначе!) могу се „определити” као састајалишта, „парлаторије дејствених и будућих покојника”, што начелно омогућује и овакву, „постмодерну”, ситуацију: судбинско сусретање Лауре Ленбахове, „каприциозне унуке старога Амброза Глембаја”, са некојим од купљивих пролив-паметара, услужних субјеката из новијег доба, који ће, „колико сутра”, са ТВ екрана, у посебној емисији, пучанству тумачити „да Глембајеви нису од јучер, за разлику од становитих Карађорђевића и тамо Обреновића” – тим самим доказујући „да нема будале брез школоване будале”... А и један од јунака мог романа, „госпар нахвао”, Лукша Соркочевић, не би био то што јесте, „уклетог каравана ахашвер-путовођа”, нити би у самом роману опстао, фигуришући као поклисар између два света, ако поменуто сусретање не би могао „с нокта” да уговори, пошто обавести, посредством Саве Савановића, Вампиријат колубарски, а лично – мало веће републике, манко по Михајлу, почималишту дубровачке властеле, намицао кворум... И доиста, ако се човек заслуша у непојамно време, тешко ће разлучити шуштање ветрених каната и воденичког витла, а може бити и да на овом свету, крај свих чуда, „напрема се” постоје водени ветарови и ветрене воде, „испомажући се на мобу”, потребом, поготово у окњижевљеним невидбог селима, гдено се истежу окраћене греде, со под мотику сеје и ораси вилама на таван забацују – о чему гдекојима западну и испитна питања...
Каже се: „Христос посреди нас”, али у вашој прози „посреди нас” су ветрови... Постоји ли у томе ипак нека логика, у „согласју времена и главних ветрова на којима почима постојање света”?
Крстообразна „Стојне ветрењаче” каната истурена су не само према „главним ветровима”, чију силу „посреди нас” удиљ осећамо већ се „вирају” и према куд и камо незнатнијим промајницима, „брезименим ветровима и упуштеним ветруљама”, па и према издиханују гдекојег како миропомазаног, тако и неисповеђеног самртника, уз знање да и рсити ветрови и пренивљене ветруље, у животу и у причи, одмичу на путу очовечења, мéтући своје стазе кроз поменута непочин-поља у обезљуђеном свету! А крстообразност је, сваком руком, и у заснову саме књиге, која се на четири части може „разломити” – попут славског колача, понад којег се, утројено, и изговарају заветне речи: „Христос посреди нас”...
