понедељак, 08.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.01.2021. у 12:10 Иван Цветковић

Музеј спорта би украсио Национални стадион

Уколико се у најскорије време не појаве спасиоци остаће Србија без ризнице своје спортске прошлости. – Загреб и Љубљана добили спортске музеје после Београда, али са чвршћим темељима
И општа и спортска историја: грб београдске Југославије изгравиран на чаури испаљене аустроугарске топовске гранате

Предвиђено је да ове године почне изградња Националног фудбалског стадиона. То је прилика да се коначно реши и један одавно постављен задатак.

Ми имамо Музеј спорта, али он већ годинама живи у евакуационим условима! Опипљиве спортске успомене, деценијама брижљиво сабиране, данас-сутра могу да нестану под зубом времена.

Музејска збирка на Државном институту за фискултуру (ДИФ) дело је Боривоја Јовановића, свестраног спортског прегаоца (посебно у кошарци, где је био и председник Кошаркашког савеза Србије, селектор, судија), једног од оних које је држава пре рата послала у Варшаву да изуче за учитеље спорта.

У монографији Факултета спорта и физичког васпитања из 2006. стоји да је прикупљање грађе из прошлости нашег спорта почео 1948, као предавач историје физичке културе. Аутори монографије из 2018. дошли су до сазнања да је то било две године раније, а да је у тој згради (до окупације соколски дом Београд – Матица) остала грађа за Соколски музеј, па је могуће да је то „камен темељац данашњег Музеја”. Јовановић је то неуморно градио све до смрти 1961.

Наследио га је 1964. археолог Јован Вања Петровић, бивши атлетичар Црвене звезде и међународни атлетски судија, извесно време и службеник „Политике”. Својом посвећеношћу послу постао је својеврсни симбол Музеја спорта. До одласка у пензију (крајем деведесетих година прошлог века) уложио је немерљив труд да та јединствена ризница нашег спорта буде још богатија. Није му се дало да доведе до краја своје животно дело упркос томе што је 1967. основана Комисија за историју, архив и музеј физичке културе СР Србије.

Већ од самог почетка, како се истиче у монографији факултета из 2006, музејска збирка сусретала се са низом проблема, а пре свега са недостатком одговарајућег простора у коме би били створени услови за смештање, чување и излагање прикупљене грађе.

Невоље су, чинило се, савладане када је финансирање преузела новонастала Републичка заједница физичке културе Србије 1973, а Факултет физичке културе, који се 1968. из Старог Дифа преселио у Кошутњак, уступио простор.

Музеј физичке културе Србије Факултета за физичко васпитање отворен је 12. децембра 1979. године. Прва поставка је садржала „Почетке физичког вежбања у Србији и организацију Соко”, „Олимпијске игре од Атине до Монтреала” и „Спортске игре, такмичења и акције, спортске савезе и легате познатих спортиста”.

Када су захваљујући декану проф. др Драгомиру Драгану Петровићу, првом Звездином атлетичару, који је постао државни првак и чувени атлетски стручњак, добијене још две просторије искоришћене су за легате спортиста, спортских функционера, тренера, професора факултета, за библиотеку, архив и смештај експоната.

Али, уследиле су тешке године. Једва се преживљавало, а музеј, који је остао без кустоса, задесила је и невероватна несрећа. На цичој зими пукла је водоводна цев и поплавила га. Тадашњи продекан др Дарко Митровић, професор веслања (бивши члан Црвене звезде) спасао је што се спасти могло, а потом је као руководилац Музеја спорта (2005–2018) учинио све што је било у његовој моћи да та установа стане на своје ноге.

Наишао је на пуну подршку генералног секретара Олимпијског комитета Србије Предрага Манојловића, бившег ватерполисте Партизана и репрезентативца, и 2007. је настао Фонд за развој и промоцију културно-историјских добара из области спорта и олимпизма.

У сусрет им је изашао директор Дирекције за имовину Србије др Милан Томић, бивши атлетичар Црвене звезде и новинар „Спорта”, додељивањем такозване бетон-хале на Ушћу (око 600 квадратних метара). Међутим, ондашња градска власт је сматрала да тај објекат не припада Републици. Суд је пресудио у корист Београда, а Дирекција, с промењеним руководством, није се жалила на пресуду, па је Музеј спорта морао да се исели, иако је тај запуштен објекат већ преуредио у своју кућу.

После тога је др Небојша Поповић, олимпијски шампион у рукомету 1972. и европски првак с бањалучким Борцем 1976, већ годинама хирург-ортопед у Катару, био вољан да Музеј спорта буде његова задужбина, али се и та племенита намера изјаловила. Баш као и покушај да се сарадњом с европским универзитетским музејима изађе из врзиног кола. Међутим, и поред одушевљења Универзеума (европска мрежа за академско наслеђе), који је у Београду 2017. одржао и своју изборну скупштину, наш Музеј спорта, који је његов члан, није поправио свој статус у Србији.

Он још постоји (од 2015. његов кустос је археолог Ивана Митровић), сачувано је много драгоцене грађе, али је као човек коме понестаје ваздуха. Загреб и Љубљана (недавно и Бањалука) после Београда су ударили темеље својим музејима спорта и то, испоставило се, много чвршће од ових наших.

Олимпијске игре нису одржане прошле године због короне, ипак, спорт није престао да постоји. Већ овог лета, ако буде онако како се надамо, радоваћемо се олимпијским медаљама наших.

Музеј спорта Србије би био украс Националног стадиона, намењеног и за друге делатности поред фудбалских утакмица. Разуме се, с одговарајућим просторијама, довољним бројем стручног особља, средствима за откуп грађе...

Муњевит суноврат

Поводом 80 година олимпизма код нас и заседања Асоцијације олимпијских спортова Музеј физичке културе је 1990. у Сава центру приредио изложбу „Спортисти Југославије на Олимпијским играма”. Међу посетиоцима је био и председник МОК-а Самаран. Седам година касније није било пара за издавање каталога музеја, па је то финансирао бивши декан Драган Петровић.

Коментари5
8715c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Киза
Питање свих питања: да ли је важнија мегаломанија од интереса народа?! Национални стадион који то није (као своједобно "национална" штедионица), је актуелан малој групи људи (можда и само једном човеку), али његова изградња свакако није ни у каквом народном интересу (као ни споменик С. Немањи)! Чисто расипништво и бацање народних новаца! Само кажем....
nepotrebno i beskorisno
Nacionalni stadion nam sigurno najviše treba. U to baš da uložimo sredstva.
Milan Tomić
Direkcija je dodelila prostor Muzeju u Beton hali. Hala je bila državno vlasništvo sa istim korisnikom. Vrhovni sud je postupio na osnovu tužbe Grada i dodelio mu državni prostor na korišćenje.Vlada Srbije, ovlašćena da se žali na presudu to nije htela, s obzirom da su protiv žalbe glasali predstavnici DS. Direkcija nije bila ovlašćena da se žali sudu bez saglasnosti Vlade. To je puna istina. Velika je šteta što Muzej nije ostao na toj predivnoj lokaciji, označenog kao kulturno-poslovni centar.
Statisticar
Procitah medju kratkim vestima u Politici od petka da je zaduzenje nase drzave u prosloj godini sa 25 skocilo na 27. Milijardi Evra sto nam govori da ovakvim projektima cemo brzo probiti I granicu od celih 30... Nacionalni stadion bi imao smisla ako bi porusili stadione Partizana I Zvezde I na tom prostoru dobili neki novac za taj nacionalni koji bi oni delili. Ali imajuci u vidu da nijedan politicar ne bi da zarati sa navijacima ovo deluje kao neka bajka. Gradicemo ga pa makar preripili tih 30
Mile Lale
Nacionalni stadion nam ne treba. To bi bilo bacanje para, u vreme kad nema puno para. Bolje bi bilo deo tih para uloziti u IMT/IMR , kako bi nas poljoprivrednik imao kvalitetan i jeftin traktor. Zaposlilo bi se puno nasih masinskih inzinjera, radnika...dobrobit za nasu poljoprivredu ogromna, pa zatim i u neke druge industrijske grane....a stadion je bacanje para, a i ovako nema nikakvih rezultata u fudbalu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља