Вест да је јесенас, на редовном заседању Скупштине Српске академије наука и уметности усвојена промена у називу једног од академијских одељења – Одељење ликове и музичке уметности преименовано је у Одељење уметности – одјекнула је одмах у јавности. Делимично јер је реч о догађају који је права реткост, а делимично јер ће на овај начин коначно бити омогућен пријем нових чланова из ширих уметничких области, о чему се полемисало дуго и унутар САНУ и у уметничким круговима.

Како за „Политику” објашњава академик Милан Лојаница, члан председништва САНУ, серекретар Одељења уметности и иницијатор поменуте одлуке о преименовању, овакво отварање могућност пријема нових академика прво је после више од пола века, колико у новијој историји у САНУ није било готово никаквих промена у броју и саставу одељења.

– У области уметности, о овом питању баш никаквих за више од сто година! – наглашава Лојаница и истиче да је од самог оснивања Друштва срспске словесности (1841) па до данас уметност конститутивни део историјског бића академије, а да је од осам одељења само једно Одељење уметности, при чему је књижевност, будући везана за језик, у Одељењу језика и књижевности.

– Од укупно 131 члана САНУ данас је само 12 уметника, уз то је њихова просечна старост 80 година, само један има мање од 65 година. Сваког новог изборног циклуса ситуација се погоршава. Ако се на наредним изборима не буде повећао број и не подмлади се састав, Одељењу уметности прети гашење, чиме је и само име академије угрожено, па смо проценили да је време да се нешто предузме. Зато смо се одлучили за промену назива, јер је и назив био ограничавајући, поготово за избор кандидата који нису само сликари, вајари, архитекти и композитори. Тиме шансу добијају и друге области, на пример сценске уметности, филм, уметност игре, дизајн, нови медији. Најзад, овим се САНУ придружује пракси која већ деценијама постоји у већини академија Европе и света –каже наш саговорник, који открива и то да до промене о којој разговарамо није дошло без извесног противљења мањег броја његових колега у САНУ:

– Код неких академика у свести је укорењена још античка класификација на ars major и ars minor уметности иако је одавно јасно да као и у областима наука и у уметности нема по себи виших и нижих области, има само више или мање вредних дела и домета у њима. Будући да је овај други став добио убедљиву подршку вероватно ћемо имати низ вредних кандидата из до сада незаступљених области о којима ће се разговарати по разним критеријумима, укључујући и оне који се тичу типа личности и њиховог начина деловања јер академија је не само репрезентативна него и радна установа. Тешко да можемо очекивати избор више од четири до пет нових чланова из свих области уметности, а то би била солидна основа за даљи рад и развој oдељења.

Овај професор архитектуре, који је пројектовао и градио многе урбане целине и појединачне значајне грађевине у Београду и градовима Србије, Црне Горе, Хрватске и Словеније и добитник је бројних домаћих и иностраних признања, додаје да су посебно активни и одбори у Одељењу уметности, међу којима су Одбор за Речник појмова из области уметности и Одбор за заштиту музичке баштине и снимању компакт дискова, а у току је иницијатива за формирање Одбора за старање о изворном музичком, вокалном, па и укупном народном уметничком стваралаштву. Важна је била и активност Иницијалног одбора за урбанизам и архитектуру, чија је делатност била везана за проблематику просторног уређења Савског амфитеатра, као и изучавање грађе о стваралаштву академика архитеката носиоца покретачких идеја у тој области од 19. века до данас.

На опаску да је у јавности упамћено реаговање одељења чији је секретар, на захукталу доурбанизацију Београда, уређење јавног простора и подизање споменика, Лојаница одговара:

– Импресивни урбанитет Београда не може ништа да умањи и порекне. Дабоме да је у њему направљено много грешака, за неке од њих нисмо сами криви, за многе објективно јесмо. Код великих и амбициозних градитељских интервенција су већи ризици за које носимо терет на савести. На пример, одавно је САНУ реаговала на капитално питање „силаска града на реке”. Још „Пројектом за трећи миленијум”, па Стратешком студијом за приобаље почетком деведесетих. А онда се појавио тај „Београд на води” као да ничег пре тога није било. Реаговали смо захтевом за реконцептуализацију тог пројекта, а када то није прихваћено са 22 странице примедаба, сугестија, како би се избегле највеће погрешке. Ништа осим извесног побољшања у приобалном шеталишном појасу није усвојено. Фаворизован је искључиво тржишни сценарио, поверење потпуно дато страном партнеру, а ми смо грубом реториком сврстани у „домаће стручњаке који нису довољно патриоте”. Слична прича о давању потпуног поверења странцима је и са спомеником Стефану Немањи. На веома важној теми добисмо исхитрено насталу једну романичко-готичко-класицистичку верзију скулптуре. Споменик је додуше бајковит и стриповски сентименталан, али далеко од сваке асоцијације на аутентичне фреско портрете владара и светитеља, као и од савремених уметничких решења која би позивала на размишљање и личну имагинацију посматрача и поштовалаца.

 На крају, он помиње још једну важну активност која је у току и у којој непосредно учествује – Пројекат реконструкције Палате САНУ.

– Прихваћено је да осим неопходнe интервенције на оштећеној конструкцији и елементима архитектуре под историјском заштитом, радови обухвате функционалну трансформацију данас неусловно коришћеног централног атријумског дела зграде, па ће САНУ добити просторни хол и нову концертну дворану. Са колегама из BUREAU³ partners завршили смо прву фазу пројекта која је управо у процедури усвајања а потом предстоје разраде пројекта и реализација предвиђена да се заврши до 2024. године када је обележавање стогодишњице од када је зграда подигнута – закључује Лојаница.