Јутјуб канал „Слушате Коларац” обогаћен је снимком предавања „Цар Душан ‒ несуђени предводник крсташког похода”, последњим у циклусу „Срби и крсташи” др Александра Узелца.
Детаљима „Душанове бурне и славне епохе” предавач се овом приликом није бавио, већ само указао на „ову често занемарену, али врло интригантну епизоду која се одиграла пред крај његове владавине” ‒ када је на лето 1354. српски цар упутио своје посланство у Авињон (тадашња енклава на граници између Француске и Римског царства).
Његови чланови путовали су преко Венеције, а папа Иноћентије Шести, који је био изузетно мотивисан идејом уједињења цркава и настојао да своју суприматију наметне православној цркви, примио их је у резиденцији „Вила Нова” на левој обали Роне.
Обавестили су га да је „њихов господар спреман да призна папу као оца хришћанства и заступника Светог Петра”, а оно што заузврат тражи било је да га папа именује за заповедника свеопште хришћанске војске која ће да поведе рат против Османлија.
Претпоставља се да је у Душановим преговорима са папом одређену улогу играо и тадашњи венецијански дужд Андрија Дандоло, али и вођа најамника, витез Палман из Летимберга, који је заповедао Душановом гардом од 300 Немаца.
Папа је царевом посланству одговорио да је спреман да прихвати предлог и да ће у најскорије могуће време послати своје легате у Србију да утаначе договор, што је и учинио. Пре тога послао је и писмо Душану, као и другим угледним личностима на српском двору ‒ царици Јелени, патријарху Јоаникију, деспоту Јовану Оливеру...
Међутим, према записима Филипа де Мезијера, долазак папског изасланика Пјера (Петра) Томе у Србију није протекао у пријатном тону. Он је најпре одбио да српском владару целива ноге, због чега је овај својим поданицима забранио да присуствују служби коју врши сваког дана, запретивши казном ослепљења.
Али касније су њихови односи отоплили и Тома је остао више од шест месеци у земљи, где је темељно расправљано о могућем крсташком походу. Ипак, недуго пошто је Тома кренуо пут Венеције, цар Душан је преминуо.
