Процес раздруживања Велике Британије и ЕУ је без преседана, британска транзиција била је ход ка непознатом прожет блефирањем и балансирањем обе стране уз константни ризик да планирани „договорни разлаз” оконча Лондон без договора. Друга страна је, пак, ради јачања преговарачке позиције прибегавала чак и потпиривању сепаратизма. Брегзит је постао показна вежба демократије. Овако процес изласка Британије из уније и оно што га је пратило, у разговору за „Политику”, коментарише Жаклина Новичић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду.

Шта се може закључити из садржаја обелодањеног нацрта од 1246 страна, уз више од 50 анекса и протокола?

Неке области су се показале посебно осетљивим, попут субвенција, рибарења где је утаначен прелазни период до јуна 2026. године, финансијских услуга јер је Британија ипак изгубила одређени приступ европском тржишту,  јавних набавки, социјалног осигурања. Главне ставке тичу се трговине, транспорта, рибарења. Посебно се регулише статус робе, услуга, капитала, интелектуалне својине, малих и средњих предузећа, енергије. Анекси су склопљени за аутомобилски, хемијски, фармацеутски, вински и сектор органске производње. Одвојени споразум бави се сарадњом у нуклеарној енергији. Обезбеђена је трговина без царина и квота под условом поштовања такозваног правила о пореклу робе. Нове процедуре без сумње ће покренути потребу за новом папирологијом на коју ће грађани и бизнис морати да се навикну у кратком року.

Споразум је углавном економске природе иако се брегзит не своди само на економију. Британија није ни била чланица еврозоне, а лагодну позицију да остане изван политика ЕУ користила је и у области слободе кретања.

Брегзит се, заправо, одувек тицао директно суверенитета, како је скоро признала Урсула фон дел Лајен. За председницу Европске комисије, суверенитет у 21. веку значи могућност да се несметано ради, путује и послује у 27 земаља. Британци не мисле тако. Традицију евроскептицизма ове земље утабала је још Маргарет Тачер која се противила ерозији националног суверенитета и идентитета и њиховом пузећем преносу на ЕУ. Пренос надлежности са држава чланица на ЕУ убрзан је Лисабонским споразумом. У њему су остале бројне „рупе” за „тиху федерализацију”, односно извлачење суверенитета из руку држава чланица ка супранационалном нивоу, нејасних одговорности. Могућност да се фундаменталне одлуке доносе без демократског легитимитета као да је опила европску политичку класу да не види наступајуће политичке догађаје.

Брегзит је лекција Бриселу, али је и неповратно променио британску политичку сцену. Показао је да постоји цена игнорисања бирачког тела.

При чему су британски конзервативци успели да своју платформу прилагоде јавној подршци док су се лабуристи у основи држали технократског статуса кво. Период транзиције скоро је поцепао обе главне партије, на површину изнео „културне ратове” који ће се без сумње наставити. Брегзит је најважнији политички догађај за генерације Британаца и показна вежба демократије.

Овај демократски моменат пролази без јасног демократског покрета.

Да, али обећава могућност да се демократија обнови у овој земљи. Против „брегзиташа” били су сви, а страх од напуштања Европске уније ширила је готово комплетна политичка класа, експерти, тадашњи председник САД, међународне финансијске институције. Компромитован сумњама да иза њега стоје изборна превара и лажне вести, крајња десница, расизам, стари и људи који не разумеју ЕУ, брегзит је посао ипак коначно привео крају.

Зашто сматрате да је брегзит позитиван?

Зато што је показао да процес европске интеграције није иверзибилан, како се то представља. Најбитније је да су Британци показали да може да се иде уназад и да политичка елита нема бланко чек, да може да поступа како хоће без последица. Провера рада постоји и то је поента иступања ове чланице блока, а на ЕУ је да се побрине да се нешто слично не понови.