У порти манастира Сушица код Грачанице на Космету сахрањена је др Соња Ракочевић – лекарка, педијатар Клиничко-болничког центра Приштина у Грачаници, која је преминула на Божић, у 47. години, од вируса корона.

На опроштају који је одржан прекјуче, опело је служио владика рашко-призренски Теодосије у присуству оца Михаила, игумана призренског манастира Свети Архангели, пренели су медији. Том приликом се од др Соње Ракочевић опростио и њен супруг Живојин, новинар нашег листа и хроничар живота и страдања Срба јужно од Ибра.

„Са Соњом су данас хиљаде деце, ја знам, јер је била мајка тој деци. Много ме Горанаца звало. Толико желим да им се захвалим. Призренаца, људи са Штрпца... Она није своје пацијенте остављала у болници”, казао је Живојин Ракочевић у свом обраћању.

Он је додао да је његов и Соњин живот „био по свему необичан”.

„Упознали смо се на студентским демонстрацијама у Приштини. И Приштина је постала срце нашег урбаног живота. Венчали смо се пред војним оклопним возилима у Цркви Светог Николе у Приштини. То је било прво венчање Срба после рата. Соња и ја смо сањали слободно Косово. Соња својим трпљењем како само косовски Срби знају да трпе. И својим чекањем како једино косовски Срби умеју да чекају. Био сам сигуран да ћемо нас двоје дочекати слободу, а сада схватам да је она отишла у вечну слободу, а да ћу се ја још потуцати по овој земаљској слободи и да ће се моји (ћерка) Симонида, мој (син) Димитрије и моји браћа и кумови борити за ту трунку достојанства и људске слободе”, наставио је говор Живојин Ракочевић.

Он се присетио и како је на студијама медицине почело пријатељство др Соње Ракочевић са мати Ирином, монахињом и докторком у чијем ће сестринству почивати.

„Мојој Соњи кажем да ме је Бог наградио великим даром и ја сам му захвалан. И Бог ми је на Божић рекао да ми тај дар поклања за вечност”, казао је Ракочевић.

Опраштајући се од супруге, он је додао: „Епска сам природа и тврд. Говорићу нешто што је волела. Ти си мој живот видела изблиза. Примисао, покрет, реч што нисам рекао. Видела мој грч и кад стојиш иза. Слутила моју болест надалеко. Ти си у мом оку док још гасне видела прва новог смеха клицу и кад се вратим дому уре касне знала сву причу само по мом лицу”.