петак, 05.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 11.01.2021. у 20:15 Рајна Поповић

Књиге могу да лече као антибиотици

Љиљана Хабјановић Ђуровић није се срела са читаоцима на сајму после изласка књиге „То је љубав, слепа сила”, али се са њима дружи посредством друштвених мрежа и већ је почела да пише завршни део „Острошког тримирја”
Књижевница потписује поручене књиге и шаље у књижаре у црквене продавнице (Фото: лична архива)

Тек што је њена нова књига „То је љубав, слепа сила”, завршена уочи неодржаног сајма, упркос вирусу корона почела да крчи пут до читалаца, из Москве је Љиљана Хабјановић Ђуровић примила вест да је добила „Златну медаљу А. С. Пушкина”. Обрадовала се и села да пише – завршни део „Острошког тримирја”. Награду ће свакако придружити осталим, а да ли јој и сада као једном од најчитанијих аутора значе као у данима када је писала прве странице.

– Награду ми је доделио Међународни фестивал стваралаца словенских земаља „Златни витез” за, како се то образлаже, „изузетан допринос књижевности”. То је у ствари признање за животно дело, и од српских писаца добио га је само Добрица Ћосић 2010. године. Требало је да ми буде уручено у Москви, на великој свечаности у Храму Христа Спаситеља, али због познатих околности нисам могла да отпутујем. Нисам хтела да ми медаљу пошаљу поштом, нити да је у моје име прими неко из наше амбасаде већ чекам дан када ћу моћи да одем у Москву и примим је лично – истиче наша саговорница и додаје:

– Некада, када сам била на почецима каријере, мислила сам да су ми награде потребне. Нисам их добијала, и испоставило се да ми и нису биле потребне. Данас, награде не могу да промене моју каријеру. Али, признајем, свака ме обрадује.

Да узврати онима који су на њен допринос књижевности узвратили „Златном медаљом” после 17 романа, посветила се стиховима. Крајем новембра из штампе је изашла и њена прва збирка песама „Жена у Хиландару”, објављена је двојезично, на српском и руском, а повод је било управо то признања које је добила у Русији.

На питање да међу својим делима одабере неку посебну, увек подсети да јој је „Петкана”, објављена 2001, најдража књига, а да ће ону најбољу тек написати.

– „Петкана” је књига која је променила и мене и мој живот. Некада, писала сам због себе. Зато што сам желела да будем писац. Зато што сам срећна док пишем. Сада, пишем са жељом да својим књигама служим Светој Петки, Пресветој Богородици и вери хришћанској. А служећи њима служим и људима – уверава Љиљана Хабјановић Ђуровић.

Није било Сајма књига због пандемије ове године, а она је по обичају за сусрет са читаоцима спремила ново дело – други део „Острошког тримирја”, инспирисаног животом Светог Василија Острошког. Како се сада среће са читаоцима, којима је на свом штанду неуморно потписивали књиге, значи ли то да сада нема жуљ на прсту од потписивања и посвета?

– Сви смо се прилагодили новим приликама. Када је објављен роман „То је љубав, слепа сила”, читаоци су почели да се јављају и поручују књиге са посветом. Толико их је било да сам првих десетак дана потписивала књиге по неколико сати дневно и, као на сајму, добила сам жуљ на прсту – смеје се ауторка и признаје да је посебно радује што, судећи по порукама и писмима које добија посредством друштвених мрежа, читаоци потврђују да их није изневерила. Траже њене књиге у књижарама, црквеним продавницама, па је рецимо, шест пакета отпремљено у Аустралију преко Епархије шумадијске. Има и оних који јој потом попут једне Београђанке напишу „да је допринела њеном оздрављењу више него антибиотици” јер време у кревету прекраћује читањем.

Књиге су Љиљани Хабјановић Ђуровић промениле живот, а одавно је рекла да је окретањем вери почела „да открива ко смо, одакле смо дошли и куда идемо”, поручујући сада да нас само љубав може спасити. Сада уз маску, без загрљаја, дружења, питамо је како живи и пише у време короне.

– Нисам престала да грлим мужа и нисам на дистанци са сином. А они се труде да ме не изложе ризику. Али загрљаји и пољупци нису једини начин да се искаже љубав. Та љубав која нас може спасити носи се у срцу. У души. У уму. Исказује се делима. Пандемија готово ништа није променила у мојој свакодневици. Изолација је природно стање уметника и молитвеника. Ја иначе живим врло сведено, посвећена молитви, раду и породици. Стицајем околности, „дружим” се углавном кроз телефонске разговоре. На градска дешавања, где се љуби у ваздух, да се не би покварила шминка и грли лажно, где нико нема стрпљења да чује одговор на питање „Како си?”, јер га одговор заправо не интересује, одавно сам престала да идем. Једино ми много, заиста много, недостају књижевне вечери и сусрети са читаоцима – искрена је књижевница.

На књигама духовног циклуса увек је захваљивала митрополиту Амфилохију на подршци, он је читао њене књиге пре објављивања, давао јој драгоцене савете. Да ли ће почившем духовнику да захвали и у трећој књизи?

– Захвална сам Богу што ме је пре двадесет година упутио на тог човека, а њему што ме је прихватио под своје духовно окриље. Имам много дивних успомена на наше сусрете и разговоре. Његов одлазак доживљавам као личан болан губитак. Просто не могу да замислим да га више никада нећу видети, да ме више никада неће позвати, да ја више нећу моћи њега да позовем, да никада више на моје: „Добар дан” нећу чути оне речи као благослов: „О, Љиљана! Бог добро д’о!” Почевши од „Петкане”, све моје књиге прочитао је у рукопису. За неке од њих написао је и предговоре. То ми је много значило. Знала сам, када он каже: „Лијепо сте ово написали”, да са књигом могу слободно и пред Бога и пред људе. Читао је и рукопис новог романа „То је љубав, слепа сила”, мада је био август, а он окупиран пресудно важним пословима и бригама. Стигао је и да у рукопис допише податак о присаједињењу његове родне Мораче Црној Гори. Књигу коју сада пишем, трећу књигу „Острошког тримирја”, њему ћу посветити – каже на крају Љиљана Хабјановић Ђуровић.

Коментари1
39e24
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Љиљана Хабјановић Ђуровић једна од ретких великих писаца данас међу Србима која зна које је српско писмо и своје књиге штампа искључиво на српском језику са српским писмом. Све похвале за њу и због лепог језика којим пише и због лепог писма којим она упућује своје књиге читаоцима. Она, иако њено писање нема призвук неког истакнутог "просрпства" него звучи општом љубављу за сваког човека и његово добро дело, ипак није у напуштању српске азбуке, као незамењивог идентитетског печата српског народа.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља