Лесковац – У Лесковцу је 2006. године представљена Задужбина „Николај Тимченко”, а од 2008. одржавају се „Дани Николаја Тимченка” и додељује награда која носи његово име – за најбоље дело из науке о књижевности (критика, оглед, истирија књижевности и културе). Колико нам је познато, ово је прва задужбина једног познатог критичара, есејисте и филозофа на југу Србије.
Добитник Награде „Николај Тимченко” за 2020. годину је Јован Попов (1962), теоретичар и историчар књижевности, компаративист за књигу „Појмови, периоди, полемике” (о неким недоумицама науке о књижевности), коју је 2020. године објавила београдска Српска књижевна задруга. Уместо традиционалног окупљања, ове године, због познатих околности, Задужбина „Николај Тимченко” је све активности, које традиционално спроводи током манифестације, одложила до даљег и своју активност усмерила ка издавачкој делатности.
Николај Тимченко, био је српски књижевни критичар, есејиста, филозофски писац и новинар. При лесковачкој Народној библиотеци формиран је Легат ,,Николај Тимченко”. У делу „Библиографија Николаја Тимченка”, коју је прередио Дејан Вукићевић, обухваћен је 1.161 његов рад и 62 текста о његовом стваралаштву.
Николај Тимченко (6. децембар 1934 ‒ 29. децембар 2004), рођен је и преминуо у Лесковцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Радни век провео је као новинар и лектор листа „Наша реч” (Лесковац). Због ангажовања за слободу стваралаштва, неколико година забрањено му је да се потписује у локалним новинама. Био је уредник лесковачког часописа за културу, књижевност и уметност „Наше стварање” у два наврата (1961‒1968, 2002‒2004), а огледе и приказе објављивао је у свим значајнијим српским и југословенским листовима и часописима.
‒ Николаја Тимченка смрт је сусрела на улици. После митске, ево савремене, урбане приче о човековој судбини и његовом неумитном крају. Све се одиграло онако како се одиграло, јер човек своју судбину не може избећи. Смрт, смрт, смрт – шта је то, уосталом? Антрополог и тумач књижевних и уметничких дела, Николај Тимченко наставиће да тамо, у његовом царству, одгонета чудо умирања. Родни Лесковац не само да му се није одужио, него није ни умео да поштује и вреднује оно што му је он дао и завештао ‒ рекао је у посмртном слову Саша Хаџи Танчић, рано преминули један од најбољих лесковачких књижевника.
Тимченко је објавио дела: „Фрагменти из историје Лесковачког позоришта I: 1896‒1941” (Лесковац 1967), „Песник и завичај ‒ Белешке о бивању човека у литератури” (Крушевац 1969), „Запис о песнику: О поезији Васка Попе” (Крушевац 1972), Фрагменти из историје Лесковачког позоришта II: 1970‒1980” (Лесковац 1981), „Народни музеј у Лесковцу 1948‒1983”, (Лесковац 1983), а посхумно су, између осталог, публиковане књиге из његове заоставштине: „Француске белешке”, „Књижевност и догма”, „Књижевна баштина Лесковца”, „Мисао, реч, судбина”, „Античке теме”, „Смисао приповедања” и друге. Прошле године објављена је његова књига „Искуства и искушења критичке речи” и зборника радова „Николај Тимченко у своме и у новом добу”, чиме је симболично затворен круг којим је описан петнаестогодишњи рад Задужбине „Николај Тимченко”.
