Држава поново запошљава од 1. јануара ове године. После седам година забране, „корисници јавних средстава” моћи ће сами да запошљавају, али не и безусловно. За стално ће моћи да приме нове раднике у ограниченом броју, а који не сме бити већи од 70 одсто од укупног броја оних чији је радни однос престао у претходној години.
Промена се односи на запослене у јавном сектору – укупно их има око 650.000 (три четвртине овог броја прима плату из буџета републике или локалне самоуправе, а једна четвртина од предузећа у државном власништву).
Изменом Закона о буџетском систему предвиђена је флексибилнија контрола запошљавања у јавном сектору сходно потребама за кадровима. Другим речима, уводи се мало флексибилнији систем, уз одређено ограничење у запошљавању, уместо досадашњег система контроле, односно принципа да за сваког новозапосленог мора да се добије одобрење владине комисије.
На пример, ако је 10 запослених у једној установи напустило ту установу током протекле године, максималан број новозапослених на неодређено време може бити седам, без претходне сагласности владине комисије. За све преко тог броја биће им потребно одобрење владе, док за запошљавање приправника неће имати ограничења. Услов за кориснике јавног новца јесте ако се одлуче да отварају нова радна места – квалитет услуга мора бити унапређен.
Седмогодишња забрана запошљавања у јавном сектору у широј јавности била је популарна мера, јер се обично сматра да превише људи ради за државу и да је, ако већ нема отпуштања, рационално да се бар ограничи запошљавање. Мера је требало да буде привремена и да важи у 2014. и 2015, за време фискалне консолидације, али је више пута у договору са ММФ-ом продужавана.
Према рачуници бившег члана Фискалног савета Владимира Вучковића, укупан број запослених, за стално и на одређено у јавном сектору смањен је за чак 85.000. Број запослених у државном сектору Србије тренутно није превисок, чак је и мањи него у упоредивим земљама централне и источне Европе.
Као мера за поређење узима се број запослених у буџетском сектору на 100 становника. Код нас за државу ради мање од седам запослених на 100 становника, а у окружењу је то најчешће више од осам.
Фискални савет је претходних година препоручивао да се мора контролисано изаћи из мере забране запошљавања јер већ постоји мањак запослених у кључним деловима јавног сектора, попут здравства, инспекцијских служби, важних органа који немају стручњаке који ће писати законе или сарађивати са ЕУ и слично. Највећи одлив кадрова десио се у здравству, а погођени су били и други важни системи – сектор безбедности и образовања.
Према анализи Фискалног савета у периоду 2013–2018. више од 10.000 људи је напустило здравствени сектор. У структури доминира немедицинско особље (смањење за 6.000 људи), али је приметан одлив забележило и медицинско особље (пад за око 4.000).
Из сектора безбедности у истом периоду отишло је скоро 8.000 људи – 5.000 из Министарства унутрашњих послова (доминанто униформисана лица, мањи део административног особља) и око 3.000 из Министарства одбране.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета, наглашава да је забрана запошљавања ипак давала могућност да се људи ангажују уз сагласност владине комисије. Не треба губити из вида да је доста људи радило на повременим и привременим пословима. Наш саговорник се нада да ће доћи време да имамо одговорне владе које ће да запошљавају онолико људи колико им треба.
– За мене није најважније колики је број запослених у јавном сектору. Много је важнији ефекат рада тих људи и какву услугу ми као грађани добијамо од јавног сектора. Нико државу није онемогућавао да прими људе који су потребни. Зато и постоји владина комисија. Држава није могла да забрани лекарима да иду у иностранство, али је могла да им обезбеди пристојне плате, специјализације и реши стамбено питање и они не би отишли. Ефекат рада инспекцијских служби је слаб, али он није везан само за број запослених. Ако они не промене начин рада и функционисања и ако их држава не натера да раде свој посао, никаква административна мера не може ту помоћи – каже Савић.
Он наглашава да није лоше то што постоји ограничење да се може запошљавати до 70 процената људи који оду у пензију. Овакве мере су више психолошког карактера, јер нико нема могућности да до краја исконтролише да ли је све и испоштовано. Власти сваке земље, поготово ових у транзицији, могу да ураде шта хоће и ниједан закон и ниједна мера их не могу натерати да ураде другачије, сматра наш саговрник.
