Реаговање на текст „Нова десница за нову обману гласача”, „Политика”, 5. јануар

На основу одговора на мој текст о „новој српској десници” који је Млађан Ђорђевић написао „Нова десница” за нову обману гласача могу закључити неколико ствари. Прво је да што год неко напише о опозицији, било тачно или не, изазива реакцију типа „то долази из кухиње власти која жели да дискредитује опозицију”. То је сувише лак начин дискредитовања сваке критичке анализе као „наручене” и одбијања да се суочимо са нечим што је можда истина. То јесте по правилима политичке вештине о којој говори Артур Шопенхауер у „Еритистичкој дијалектици” али не доприноси сазревању политичке сцене и освешћивању јавности.

У мом тексту сам описао два политичка профила – Радуловића – бившег неолиберала и екс Вучићевог министра а данас радикалног антиглобалисте и љутог антивучићевског политичара, и Ђорђевића бившег саветника Бориса Тадића и сарадника Драгана Ђиласа који постаје националиста и човек који прети да ће „срушити Вучића” (Како? Не зна се још.). Из горе реченог је јасно је да је тема промена ставова политичара „радикално и преко ноћи”. Нисам заговорних остајања на старим и застарелим позицијама само ради имиџа „доследности по сваку цену” али ипак нагле промене у ставовима ових нас остављају у запитаности да ли је искрена или је у питању покушај убацивања у десни и патриотски сегмент политичке сцене од стране оних који ту оригинално не припадају. Као што су некада неки десничари називали Шешеља „црвеним војводом” алудирајући да га је створила Удба и милошевићевска машинерија, тако би неки могли Млађу назвати „жутим војводом”.

У одговору Млађе Ђорђевића се наглашава да га вређа што га стављам у исти контекст „са господином Радуловићем, Вучићевим министром без принципа и бившим стечајним управником „заслужним” за затварање српских фирми, који би зарад три одсто гласова био данас либерал, сутра конзервативац, данас за мигранте и Немачку, сутра против њих, али никад против САД, чије интересе увек брани”. Рецимо да је све ово тачно, а вероватно јесте Радуловић ипак није за потцењивање – био је министар, па је као новоопозиционар прешао цензус да би сад покушао да се врати у игру на „десничарском таласу”. Сада тренутно стоји по истраживањима јавног мњења боље од неких извиканих опозиционара па и Млађе Ђорђевића. То значи да би се могло од њега нешто научити па макар он био и фејк десничар. То су теме ризика од миграната, вакцина и проевропске политике у којима антиглобалистичка, антибриселска реторика пада на плодно тло.

Што се тиче доследности у политици која је како смо рекли прецењена, али ипак постоји, Млађа Ђорђевић би требало да се јасно изјасни о политици Тадића, Јеремића и Ђиласа док су били на власти. Тада није критиковао власт или појединце због политике око Косова, кукавне реакције на признање Косова 2008, па на „неспретно” постављено питање Хашком суду о проглашењу независности или о „Борковим папирима” који су били увод у Бриселски споразум који потписује нова власт. Како он види данас ту и такву политику коју је водио председник коме је био саветник, градоначелник коме је донедавно био сарадник, и министар спољних послова са којим је био годинама у истој политичкој причи. Да ли мисли да је Тадићева политика била патриотска или издајничка – да се изразимо Млађиним речима. Онај који ће ћутао о Тадићевој косовској политици, нема морално право да критикује Вучићев однос према Косову.

Исто тако би могао да одговори и на питање да ли мисли да је политика бојкота избора била ћорсокак за опозицију (на страну што су и они који су изашли доживели фијаско)? Другим речима како је политика бојкота ослабила и поделила опозицију поставља се питање да ли су бојкоташи заправо радили за режим. Замислимо да су сви заједно из оригиналне поставе „бојкот опозиције” изашли на изборе и добили рецимо од 15 до 20 одсто, данас би имали можда 40 и више посланика који би могли да направе озбиљан проблем владајућој коалицији. Овако видимо даље слабљење позиција опозиције. Инсистирање на тврдом ставу према „штрајкбрехерима” то јест онима који су изашли на изборе заправо јача поделе у опозицији и одговара Вучићу. Због свега тога постављамо питање да ли Ђилас и Млађа својим тврдоглавим ставовима или радикализмом без основа „спречићемо изборе” чиме руинирају опозицију, заправо за Вучића представљају идеалну опозицију. Да ли је то, што би рекао Трамп, случајно? Не бих рекао.

Политички аналитичар