недеља, 17.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 12.01.2021. у 15:41

Школа у улози помиритеља

(Фото Unsplash/Johnny McClung)

Људи су измислили календар како би на крају – сагледали почетак и добили потпуну и јасну слику свега оног што се збило или што је могло да се догоди, а није. Тако нас ови дани нагоне да се запитамо, између осталог, зашто наши ученици не познају добро матерњи језик и ко је томе крив. Угледне дневне новине постају згодан полигон да се о овој теми расправља. Пише се о оном што је чуто већ много пута – да је мало часова овог предмета у школама, да је градиво обимно, да су наставници недовољно плаћени, а онда и немотивисани.

Таквом низу не назире се крај. Међутим, заборавља се почетак који као да измиче учесницима у дијалогу – школа је прећутно преузела улогу помиритеља у краху савремене породице. Како? Тако што се данас све више рачуна на то да су наши ђаци порасли у дому емотивно неписмених људи, па је задатак наставника да ту слабост уважи и буде мек када се бави озбиљним темама.

Сваки родитељ који прочита ово неће се сложити са мном, јер ће рећи да није лако одгајати дете у овим „мутним временима”, где су учестали „сукоби и узбуне међу људима, и наравно да ће сваки који то помисли – бити у праву, али није важно да ли је то истина, већ шта с њом човек може да направи.

Сетим се понекад једног родитеља који је узнемирен дошао у школу да разговара са мном и каже ми како ћерка има проблем с мојим предметом јер је пре неколико дана пеглала кошуљу, заплакала се и (про)говорила: „Мрзим српски!” Мајку сам покушала тад да умирим, упитала зашто се ћерка тако осећа, одговорила је да не зна, а онда јој обећала да ћу са својом ученицом, првом приликом, поразговарати. Када смо се среле, ученица се извинила на мајчиној посети и своју епизоду, која је била повод доласка мајке у школу, овако објаснила: „Све ми се скупило, професорка, тешко ми је било у том тренутку, а требало је да читамо лектиру. Најлакше ми је било да бес испољим на тој књизи и вама. Опростите!”

Никад нећу заборавити њен мио поглед док је говорила о непријатној сцени код куће, али и мајчину неснађеност и збуњеност дететовом реакцијом.

Укратко, овако изгледа комуникација данас између родитеља и њихове деце. Први су брижни, а други ушушкани у своме дому. Све би било у реду када би се родитељи бринули како ће се њихова деца заиста сутра у свету снаћи и када би их подржали да сами корачају и невоље решавају, а они буду ту за њих само када је то заиста потребно. Јер све друго је медвеђа услуга и томе сведочимо свакога дана у раду с ученицима. Док је наставник благ и незахтеван, све иде као по лоју. Како се пред ученика поставе већи захтеви, а увек у складу с узрастом и могућностима, он тоне и постаје – често чујемо ту реч – анксиозан. И уместо да се охрабри да савлада препреку, наставници су неретко замољени да препреку склоне да се дете не би саплело и пало. То већ не би било угодно. Родитељ већ не би знао како с тим.

А не би знао јер мисли да је човек крхотина и да није створен за подвиг.

Напротив, људско биће расте у невољи, прилагођава се ономе што му живот кришом ставља на пут, како би – тако – оснажило своју интелектуалност и продубило своју духовност. Ретко кад – или ретко како – другачије.

Зато би родитељу требало да се каже да је у реду да дете падне, једном или много пута, па да стресајући прашину с одеће настави смело куд је пошао, свесно да је учинило и више него што је мислило да може. У таквом сценарију наставник више не би морао да буде бранилац самоме себи, а мора се бранити уколико пред ђака постави озбиљан захтев, да би коначно могао да ради свој посао – с једне умерене и пристојне дистанце да покаже ученику оно што је и сам научио: да нерад никога није мотивисао и да се мотивација развија што се више трудимо, да морамо да читамо, јер тако учимо критички да мислимо и постајемо непоткупљиви, да ширећи своје видике несавладани бивамо, храбри у свему што постаје део нашег искуства и – да нам ветар у леђа дају они који се на први поглед чине можда нејнеприступачнијим, јер с њима учимо како ћемо са свима осталима.

Дакле, тек када наставник престане да буде родитељ, а не треба да буде ни отац ни мајка, јер му та укога не припада, моћи ће да буде учитељ правописа и мудрих списа наше књижевности.

До тада је само кловн у представи која нимало није смешна.

Биљана Ковачевић,
проф. српског језика и књижевности

Коментари7
0f367
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Petrovic
Biljana Kovacevic je bila student kog je bilo uzivanje slusati kada izlaze svoj seminarski rad za katedrom. I sad kad citam tekst, secam se da sam joj jednom rekla - Biljo, kao novinara da sam slusala. Obe smo profesori, i slazem se sa njenim recima u datom tekstu.
Срба, Велика Британија
Највећи ресурс једног човек или групе људи (породица, народ...) је смисао за реалност или ти здрав разум. Проблем. Је што свако верује да је баш његов разум здрав а сви остали болесни. Сјајно написан чланак али из српске перспективе тј ви не можете ни да уoчите проблеми који су очигледни. У Србији је све патња - чак је и полагање возачког испита сведено на ниво ратне приче. Србија нема ни људских ни материјалних ресурса за квалитетно образовање. Добри просветари су изнимка, не правило.
Марина Чарапић
У свакој напредној европској држави брига о језику јесте питање националне части. Мало је потребно да се унапреди настава. О томе другом приликом. Ауторка говори о захтевима који се стављају пред ученике. И ту је ствар врло једноставна.Наше су школе политизоване и директори наших школа су стално у предизборној кампањи. Дакле нема замерања родитељима и ученицима.Све је подређено освајању новог мандата.Дакле, млади професори, на вама је да ствари мењате ал судећи по Првој бг.гимназији сумњам...
Olivera Klarićc
Apsolutno tačno,nas je učiteljica vaspitavala u najmanju ruku kao da nas sprema za budućeg Boška Buhu,ako treba bombom,golim rukama,prsa u prsa sa životom.Neizmerno sam joj zahvalna zbog toga.Kad se tako mali prekališ,ništa ti posle nije teško.E,sad druga pravda i drugi sudija.Kad jednom budemo svi mislili jednako,ili se desi čudo za dobrobit pokoljenja,biće,možda,drugačije.
Учитељица
Одавно не прочитах бољи резиме нашег свеукупног школства. У улози сам и мајке и просветног радника. Из оба "пара ципела" тврдим да су Вам запажања и објашњења тренутног стања истинити.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља