понедељак, 25.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 13.01.2021. у 08:32 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: АНТЕ ТОМИЋ, писац

Моји рокенрол јунаци нису се оклизнули у блату национализма

После свих ужаса које је човек урадио, Бог не може више да се сети шта му је било у глави кад га је шестог дана створио, и почео би све изнова
(Фото Саша Бурић)

Отац породице отишао је у иностранство и није се јављао годинама, жена је патила, кћерка је постала љута, бунтовна. Када се изненада појавио, супруга, која је то негде једва чекала, казала је намрштеном детету: „Погледај што је мачка донијела”. То је и наслов нове збирке приповедака хрватског писца Анте Томића, у издању „Лагуне”.

У овој књизи може се читати и о једном Нилу Јангу из Сиња, Џимију Пејџу из Горажда, Џони Мичел из Смедерева, о сиромашној мајци која је великим шопингом на његов рачун убила жељу локалног, ожењеног, богатуна за њеном кћерком. Могу се ту наћи и одјеци претходних Томићевих прозних дела о мушкарцима без бркова и о чуду у Поскоковој Драги, уз гласни смех и сету, као и када се читају колумне овог аутора, или гледају екранизације његових књига.

Ових дана, у којима Хрватска броји жртве катастрофалног земљотреса, Анте Томић био је на терену, уз народ, пишући потресну репортажу за „Јутарњи лист“...

Хумор је некако природно прирођен и овој вашој књизи приповедака. Када сте усвојили тај духовити став према животу, очигледан у свему што радите?

Духовитост је дар и, као сваки други дар, за сликање, кување или фудбал, а добије се рођењем. То је особина која припада генотипу, али нешто је вероватно и плод фенотипа, спољашњих околности, средине у којој живите. Духовитост се обично јавља кад опазите нешто погрешно, кад схватите да нешто криво стоји, лажно се представља, кад се нека глупост издаје за мудрост, поквареност за поштење, лењост за марљивост, развратност за чедност, хаос за ред, кад нека наказа тврди да је лепа. Живећи где живим, у Хрватској, свакодневно опажам такве шаљиве, често и гротескне нескладности и од прилике до прилике им се више или мање успешно ругам, а то се радо чита и у Србији, јер ни код вас, наравно, није другачије.

Неке ваше приче смештене су у време Другог светског рата, неке у 90-те године или у њихове одјеке, а неке у садашње доба либералног капитализма. Шта је то што опстаје у људима из Сплита, Хрватске, Србије, овог региона уопште, што се тешко покреће и мења?

Рекао бих да је вековима унатраг најизразитије да смо ми ужасни људи, да не кажем олош, кукавице, слабићи, подлаци, шупци. И то никад није било јасније него кад смо се напокон нашли сами, без икога другога, у својим малим ушљивим националним државама. Кад смо отерали и Турке и Аустријанце и Мађаре и Немце и Италијане и Србе, кад су сви мрски окупатори главом без обзира побегли од нас, напокон смо схватити да нас они, које смо због неког разлога сматрали својима, могу угњетавати горе од свих. Нико Хрвате заиста није тако бездушно опљачкао као њихови најближи и најрођенији, Хрвати од оца и матере, једнако као што и Србе нико није страшније понизио од Срба са дна каце. Прекасно смо схватили да за нашу несрећу нису криви туђи људи. Проблем је одувек био само у нама.

Чему из Европе, овдашњи свет треба да се одупре, а чему да се препусти?

Не знам шта бих рекао, ја сам погрешна особа за ово питање. Овако нешто треба да питате конзервативне мислиоце, националисте који верују да је наш народ једном био добар и невин, чист као управо ојагњена јагњад, здраво се хранио, пио из бистрих планинских потока, безгрешно се размножавао и, пре свега, љубио ближњег свога као самог себе, али се, авај, искварио под овим или оним страним утицајем. Дискурс моралне панике да нам однекуд преко границе, из Европе, или Сирије, или шта ти ја знам, долази некакво зло којег се морамо чувати, мени је глуп. Зло је већ међу нама, одувек је било. Кад ја видим бискупа који на миси, с олтара поздравља осуђеног ратног злочинца у првом реду катедрале, не пада ми на памет шта би могло бити горе од тога, како би нас било каква дрога, или сексуална изопаченост, или дивља музика, или сотонски култ, или било штa слично, могло покварити. Морамо да престанемо с плачљивим самообмањивањем како смо ми вазда били жртве, добри људи који су невини страдавали, и почети да набрајамо кога смо ми, или наши, убили, протерали, силовали, опљачкали, јер то је једини исправан, људски па и, ако хоћете, хришћански пут.

Музика вам је врло важна, посебно рокенрол. Да ли је то једна од ствари које су се овде сјајно примале још од Југославије?

Да, овде је увек било добре музике, узбудљиве, духовите, опасне, радикалне и субверзивне. Узмете ли да слушате „Дисциплину кичме”, албуме с краја осамдесетих, то је још живо, то тресе и разваљује, и једва можете да верујете да је снимљено пре више од тридесет година негде на социјалистичком истоку, рубу Европе. С великим весељем и данас то стављам у стерео и откривам својој деци. Деца мене упозоравају на Lizzo и Тајлера, Креатора, а ја њих на Тома Вејтса и Коју. Неко сам вече баш седамнаестогодишњој кћерки певао моју омиљену: „Зелени Зуб то је име моје, не, не, незналице све се мене боје, јер познати сам љубитељ племенитог звука, ка, ка, каква племенита бука”. Посебно ме испуњава задовољством да се моји рокенрол јунаци нису оклизнули у блату национализма и осрамотили се будаластим изјавама, да сам ја већ са шеснаест знао, или можда више осећао него знао, да су „Хаустор”, „Дисциплина” и „Електрични оргазам” исправни, аутентични, а да ми је с „Прљавим казалиштем”, Оливером Мандићем и „Рибљом чорбом”  увек било нешто сумњиво, некаква сељачка задртост, просташтво, подилажење неукости, нешто што нема везе с рокенролом је избијало из те музике. 

На који начин ваши јунаци држе здрави гард у односу на фолирање нових богаташа, који би мафијашким парама да улажу у инфраструктуру мањег места, или према фићфирићима који заводе сиромашне девојке? Како волите своје ликове, Хрвате, Србе, смешне и трагичне, па и једног Бога?

Моји јунаци, људи које волим и заступам, знају да никад неће бити богати, али они то нити не желе. Они су романтични лузери и идиоти који гаје један аристократски презир према новцу. Један једини пут кад је неки мој јунак био богат, ја сам му одузео све што је имао. Није то претерано интелигентно, а ни оригинално, видели смо гомилу лоших књига са сличним ликовима, али ја не знам другачије. Волим их јер су моји, јер сам и сам из једног села у камењару, једне ужасне патријархалне забити, сиромашне, окрутне, празноверне, заостале. Није лако с будалама из тога краја, морате да будете врло попустљиви, благи, па и лагати да бисте их приказали као људска бића. Већина онога што ја пишем је, да вам отворено речем, фалсификат. Моје веселе комедије о безазленим, драгим људима – то нема везе с истином. Ја сам, као атеиста, замислио Бога, властиту слику и прилику. Мој Бог и сам је атеиста, изгубио је веру у себе. После свих ужаса које је човек урадио, Бог не може више да се сети шта му је било у глави кад га је шестог дана створио, и почео би све изнова. Свет с неким новим, бољим бићима. Веверице су, чини му се, увек имале више потенцијала. 

Да ли нас је вирус корона бар на тренутак ујединио у нечему?

Наравно да нас је ујединио, као и иначе у тешким тренуцима, окупљамо се да помогнемо једни другима. Видимо здравствене раднике у затвореним, загушљивим комбинезонима како трче да стигну до сваког болесника. Труд и жртву сестара и лекара у сиромашним земљама, какве су ове наше, у земљама где су се здравствени системи урушили, где у болници некад ни топле воде нема, треба посебно ценити. Видимо затим научнике широм света, који су се ујединили да победе вирус. Вакцине, које су нам ових дана дошле у хладњачама, блистава су победа људског знања и заједништва. А не заборавимо, ујединили су се и они који на друштвеним мрежама дојављују како је корона измишљена да би се увео брзи интернет и да би нас Бил Гејтс све чиповао и поубијао. Мени се чини да је лепо и да се морони држе заједно. 

Коментари6
5292b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Лујза и Лена
Анте Томић је пеницилин за хрватске турбо-националисте. Са великим уживањем читамо његове чланке.
Kalimero
Redovno čitam kolumne A. Tomića u ozbiljnim hrvatskim novinama. Žao mi je što u Srbiji ne postoje mediji koji mogu ili smeju da tako nešto objave.
Dr. Durmitor
Bravo za intervju! Uz Viktora Ivančića i Borisa Dežulovića, jedan od retkih zvezda na CRO književnom nebu!
ray
I tko sad da kaže nema čoveka i ljudi. Ovako nešto bitno, daje mi smisao životu.
DraGan
@vitez ali ga nagovestava
vitez
"Jedna lasta ne čini proleće."

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља