Да је Вилијам Бернс предложен за државног секретара, како је у први мах било говора, то би значило да изабрани председник Џозеф Бајден планира према Русији да заузме конструктиван и одмерен став. Пошто је транзициони тим најавио Ентонија Блинкена за место државног секретара, а бившег амбасадора у Русији и Јордану за шефа ЦИА – у Русији не очекују било какво ресетовање него „крв, зној и сузе”. У Кремљу нико званично не каже да их чека ова Черчилова прогноза пред Други светски рат, али они тако живе и раде без обзира на то како се према њима опходе партнери, ривали или непријатељи.
Блинкен се залаже за веће ангажовање САД у светским конфликтима и задржавање Русије „на свим фронтовима”, захтевао је и оштро кажњавање Русије због мешања у америчке изборе 2016. и најављивао да би са Путином могао да сарађује ако би се заједничким снагама супротставили Кини. Пошто је одговорио да Русија не прави савезе с непријатељима својих партнера, Kремљ је наставио своју вербално уздржану и стратешки непромењену политику.
Дакле, Бајденова администрација ће и према избору кадрова и према основним поставкама спољнополитичког курса представљати континуитет политике Барака Обаме и Џорџа Буша млађег. Извесно је да ће Вашингтон обновити фокус на Москву уз приоритетно економско и безбедносно хватање у коштац с Кином. На то указује и промена у структуру Савета за националну безбедност. За разлику од администрације Доналда Трампа која се Русијом бавила у одељењу за Европу, предлог за именовање бивше службенице америчких специјалних служби Андрее Кендал Тејлор на чело одељења за Русију и Централну Азију указује на обнављање овог одељења и промену приоритета. Заправо, однос према Русији ће бити ресетован на време владавине демократа.
Судећи према написима медија идеја о реформи Савета за националну безбедност, у којој је Русији поново враћено засебно важно место, била је замисао новоименованог саветника за националну безбедност Џејка Саливена, блиског сарадника бивше државне секретарке Хилари Клинтон и Бајденовог саветника за спољну политику у време када је био потпредседник САД. Пре него што је транзициони тим објавио састав будуће владе, Бајден је његов избор образложио речима да нема времена за губљење када је реч о националној безбедности и спољној политици и да му је потребан тим који ће од првог дана бити способан да му помогне да се „домогну места у челу стола”. Саливен је, као и Блинкен и Бернс, имао важну улогу у склапању међународног споразума са Ираном, а говорио је и о плановима нове администрације да преговара са Русијом о продужењу Уговора о мерама за даље смањење и ограничавање стратешког офанзивног наоружања (СТАРТ).
Поводом реорганизације у Националном савету за одбрану у руском јавном простору постоје два става. Један гласи да за САД Русија и државе Централне Азије нису виђене у блиској будућности као превише перспективне у погледу увођења и ширења западних вредности, за разлику од западне периферије бившег СССР: Украјине, Молдавије и Белорусије. Овај став је мањински заступљен.
Међуваријанта између ове „оптимистичне” и оне друге „апокалиптичне” визије је став да нова именовања неће утицати на билатералне односе Москве и Вашингтона – јер у САД постоји политички консензус у погледу на Русију. Заговорници оваквог мишљења сматрају да су све кључне одлуке у вези са Русијом одавно донете и да нису ревидиране. Стратешки гледано, Русија је била и остала за САД потенцијална претња и главна препрека апсолутној америчкој доминацији у свету, уз у последње време растућу економску претњу Кине.
Што се тиче „песимистичне” верзије, како у Русији нема опуштања – опрез је константа у односима са Вашингтоном. Москва никада, чак ни у време када је Трамп говорио да су оптужбе демократа за везе и руски утицај на његову администрацију бесмислене и да им се у Кремљу смеју, није очекивала смањење тензија. Напротив, зацртана стратегија је корак по корак спровођена без обзира на понеко вербално релаксирање односа.
То што Трамп није говорио о Русији као о непријатељу и то што Москва Трампа није „спотицала” покушавајући да му олакша унутрашњу борбу, не значи да је умањен опрез према „глобалној коалицији демократија”. У том контексту се тумачи и изјава Владимира Путина који је на годишњој конференцији за новинаре упитан како ће градити односе са Бајденом одговорио да у значајној мери односи зависе и од тима, да су они сви Русима познати, да су радили с њима и да не очекују изненађења.
Они који исту ствар кажу непосредније тврде да у новој доктрини америчке спољне политике постоји спој агресивно либералних и неоконзервативних ставова и да је Русија претња САД без обзира на промене администрације. Стога првенствено очекују покушаје елиминације утицаја Москве у Централној Азији и Јужном Кавказу, али и осталим постсовјетским просторима.
