уторак, 11.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:42

У Стаљиновом писму није било ултиматума Титу

Аутор: Љубинка Милинчићсубота, 28.06.2008. у 22:00
Јоле Станишић

ИНТЕРВЈУ
Специјално за „Политику”
Москва, 28. јуна – Судбина Јолета Станишића једна је од страшних судбина хиљада људи настрадалих после Резолуције ИБ објављене на Видовдан 1948. године. Он је једини који је остао жив од 25 револуционара који су прошли голготу да стигну до Москве, „светионика комунизма”, и да у њој наставе борбу за своју правду и истину. Као што је Драгослав Михаиловић највећи прозни писац Голог отока, Јоле Станишић је највећи песник. Објавио је више од 20 песничких књига које су преведене на 30 језика, и десетак прозних, из теорије књижевности. Данас има 80 година и жива је енциклопедија и комунистичког покрета и књижевности. О његовим сусретима с највећим руским писцима 20. века и са лидерима комунистичког покрета на највишим државним положајима, могла би се написати књига. За ову прилику позабавићемо се само његовим животним путем. Судбином ибеовца. Једном од многих.

Кад су се појавила писма Молотова и Стаљина, Станишић је био студент Високе новинарске школе у Београду, факултета на коме су се припремале будуће дипломате а уписивали су се само најбољи, по препоруци ЦК. Писма су, каже револуционар, за њих била шок.

– Југословенски комунисти били су веома изненађени, збуњени. Ми млади студенти, по природи радознали, изучавали смо пажљиво сваку реч, тачку, зарез. Тамо није било никаквог ултиматума Титу и партији. Писма су била пријатељска и указивала су на грешке које су могле имати тешке последице. Све што је тамо писало, било је истина.

Ако није било ултиматума, шта је, онда, Стаљин хтео од КПЈ и Тита?

– Молотов и Стаљин су хтели да се сачува Југославија од опортунистичке и ревизионистичке заразе. Да се очува чистота комунистичке идеологије, морал комуниста, јединство народа...

Чиме је то било угрожено?

– У Југославији је почела да цвета посебна врста национализма која је могла да доведе до тешких последица. Хиперболисана је Народно ослободилачка борба, тврдило се да су се, после СССР-а, за победу над фашизмом највише борили Југословени...

Зар нису?

– Нису. Почео је да се ствара култ Јосипа Броза, певале су му се песме „Друг је Тито заслужио да је његов Балкан цио”.

И како сте се Ви понашали у новонасталој ситуацији?

– Било ми је тешко – не сложити се с линијом Стаљина, био је злочин према својој савести. Али, ја сам био и патриота, грађанин своје земље... Ми Црногорци, београдски студенти, издржали смо годину дана да не помињемо Резолуцију, да је не нападамо... Хапшења су већ увелико почела, убијен је Арсо Јовановић... ускоро смо основали тајну организацију „Млада гарда”, у којој није било ничег антидржавног. Моја теза је била да се на антисовјетизму не може изградити социјализам ни хумано друштво. Циљ је био да се шире идеје комунизма. Сви смо били душевно убијени због онога што се дешавало. Људи више нису само хапшени и одвођени ко зна где, већ су убијани на кућном прагу, пред очима своје деце. Владајућа парола била је „убићемо сваког скота ко је против Ка-Пе-Јота”. Веровали смо да се не зна за нас, али ухапшени смо на Стаљинов рођендан. После пет ужасних месеци у Главњачи, пребацују нас на Голи оток. Свуда само ужас и смрт. Ослободили су ме после годину и 2 месеца. Имао сам 40 килограма, поломљена ребра, нос...

А дух? Јесу ли успели да вас убеде у исправност Титовог пута?

– Знате шта, да је Јосип Броз имао хиљаде заслуга, све их је уништио злочином према невиним југословенским комунистима. А не да ми нису тада уништили дух, него и дан-данас нисам променио мишљење ни за јоту.

Како вас је после свега, пут довео у Русију?

– После неколико месеци у болници наставио сам студије на Филозофском факултету. Писао сам поезију у којој је Удба препознавала ужасе Голог отока, а једна књига ми је преведена на руски и објављена у СССР-у. Приводили су ме и испитивали како сам је послао, ко ми помаже тамо... Кад су покушали поново да ме ухапсе, скочио сам из воза у пуној брзини бирајући радије такву смрт него поново Голи. Две године сам провео по црногорским врлетима. У међувремену се Хрушчов помирио са Титом. Кад је јављено да могу слободно да се вратим нормалном животу, наставио сам студије. Долази 1958, организујемо део КПЈ који не признаје ревизионистички, отпаднички режим који служи врховном џелату Јосипу Брозу. Циљ нам је да обавестимо свет о Брозовим злочинима. Планирамо да се група од 18 људи дочепа социјалистичких земаља одакле би се пребацили у Русију... Владо Дапчевић стиже до Албаније, они који су ишли преко Бугарске, изгинули су. Ја сам, иако непливач, скочио у Дунав са једног брода и спасио ме је један румунски рибар. Неко време сам живео у Румунији.

А Москва је још далеко?

– Из Румуније пишем писма свим комунистичким лидерима. Хрушчову, издајнику, нисам писао, већ Суслову, Георгију Дежу, Мао Цедунгу... већ сам познати писац, па у Москву стижем, после неколико година на позив Удружења писаца. Али ту није крај мојим страдањима, између наше земље и СССР-а направљен је договор да се не прима нова емиграција и враћају ме у Румунију. Али душа и даље хоће у Русију. На нови позив УК стижем поново у Москву где ми објашњавају да би било добро да се склоним из вида људи из наше амбасаде. Зато одлазим у Лењинград, где и остајем.
У Русији сте од 1962. завршили сте журналистику у Лењинграду, учествујете у друштвеном животу... Да ли се променило нешто у Вашем односу према Резолуцији, верујете ли и даље да би нам било боље да је Тито прихватио Стаљинову „другарску” критику?

– Наравно да би било, наш народ је био увек антифашистички. Имали бисмо углед слободарског народа а не лакеја империјализма.

Али, чак су и Руси кренули другим путем...

– Горбачов, Јељцин и њихове присталице су највећа срамота у хиљадугодишњој историји. Перестројка је издаја совјетских народа и контрареволуција. Велика је трагедија и срамота што су за последњих 20 година словенске земље постале најшири полигон антикомунизма. И није тачно да је комунизам побеђен јер комунизма нигде није било, а идеја не може бити побеђена и она је и данас једини спасилац од хаоса, агресија и зла на планети. Моја убеђења данас дели 500 мојих духовних синова по свету. Доста је да нас на сваком континенту буде по 25 и наша идеја ће победити.


Коментари28
c0038
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mixorl
Protiv komuniizma su crkva i bogati. Bogati jer ih izjednačava sa drugim, a crkva jer je komunizma u biti ono što je i crkva, samo sa drugom strkturom. Dvije stvari, ako su slične, onda se ne trpe. I još nešto, najveći protivnici komunizma su oni koji ga ne razumiju, koji ne znaju ništa o njemu. Kada ih pitate zašto se protiv, odgovarju nešto što nema veze sa komunizmom. Zaista, zanimljiva psihološka ujdurma.
Zoran Pantic
Covjek je covjeku vuk!Zato su price o demokratiji i humanosti isprazne, da bi se zavarao protivnik i dobilo na vremenu.Ljudska priroda se nije promijenila od postanka i nikada nece.Samo veoma rijetki ljudi pokusavaju da zivotu daju notu humanosti, ali su cesto zivotinje mnogo solidarnije jedne prema drugima.Dakle, ljudi svoj intelekt koriste uglavnom u destruktivne svrhe, pa se i po tome razlikuju od zivotinja (naravno u negativnom smislu).Treba se sjetiti Andricevog "Pisma",koje nam svjedoci da zlo ne postoji samo na Balkanu,jer je glavna licnost poginula u Spaniji, u gradjanskom ratu, dakle nastalom usljed mrznje ili, bolje receno iracionalnog straha jedne i druge suprotstavljene grupe.Zato i nema smisla ponositi se sto si covjek:mozda bi nam to zivotinje i rekle kad bi mogle da govore.
Borisav
Tanja , 29/06/2008, 22:43 Cenim, kao i Vi gospodine, to sto je drug Stanisic ostao veran svojim idealima. Njemu se, pogotovo posle golootocke torture, ne moze prebacivati sto Tita naziva dzelatom. Medjutim, intervju je propustio da nas obavesti kako je on, kao uvereni staljinista, video, napr. Beriju? Da li kao andjela spasioca ili kao jos jednog od onih (miliona) pojedinaca koji su "svojim skretanjima" iskompromitovali inace bezgresnu ideju?
terramare
@ Anabela, Vas podaci o Polskom otporu nazalost nisu tacni. Tamo je rat poceo 1939 godine, otpor je poceo 1944; jedan od strane poljskih gradjana Varsave, koji su Rusi ignorisali, cak su stali i sacekali dok Nemci ga Nemci nisu ugusili, i jedan od strane jevrejskih zatocenika u varsavskom getu koji je isto tako krvavo ugusen i ciji su borci skoro do poslednjeg pobijeni. U isto vreme je Vojtila igrao u jednom pozoristu, ne secam se da li u Varsavi ili Krakovu.
Mladen Petrovic
Kako je svako pametan kad stvari gleda sa strane. Zao mi je coveka sto je mucen. Za to niko nikad nije imao, niti ce imati opravdanje po mom misljenju, ali nakon krvavog rata i tek osvojene vlasti dopustiti makar i mrvu neprijateljstva u sopstvenim redovima bi bilo ravno samoubistvu. A i to su (mislim komunisti) ljudi koji su godinama bukvalno krvarili za svoje ideje. Tukli su se protiv naizgled nepobjedivog neprijatelja i na kraju odneli pobedu. I sad ocekivati da je nekom prepuste?! Ja mislim da bi se i sadasnja mladez imala cemu nauciti od njih (pogotovo oko borbe za svoje) a sa G-dom Vesnom se u potpunosti slazem.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља