Реаговање на текст „Жути војвода или о превртљивости српске политике”, „Политика”, 12. 1.2021.

Одговор Бранка Радуна на мој текст о томе ко је заиста десница у Србији – и како је препознати – отворио је три кључна питања за која верујем да захтевају додатно објашњење. Пре свега, Радун у уводном делу текста наводи да сам ја „постао националиста”, алудирајући да је патриотска политика покрета Ослобођење, чији сам оснивач и председник, тек некаква варка за мобилизацију подршке међу грађанима. Такав став долази из веровања које је медијска машинерија актуелног режима са релативним успехом разгласила по Србији, да је у периоду пре 2012. године и доласка великог спаситеља Александра Вучића Србија начисто пропала и да у тим владама антипатриота није било ама баш никога ко се бавио очувањем српских националних интереса.

Радун међутим добро зна, будући да је и пре Вучића био политички аналитичар на државној плати, ко су људи који су и пре 2012. бринули о томе да се на Косову и Метохији одржи упориште државе Србије, да се Република Српска очува, да Срби у Хрватској опстану, да Мило Ђукановић не угаси српство у Црној Гори. Радун зна да сам од јесени 2008. до 2012. године био секретар Државног савета за Србе у региону (као нестраначка личност!), и да су у том периоду створене институције и чврсте везе између Срба на простору бивше Југославије и матице Србије, од којих многе стоје и данас. Због тога уосталом политичаре попут Милорада Пуповца могу да назовем својим пријатељима, због тога сам и данас добродошао у Бањалуци и српским местима широм Косова и Метохије, као и у бројним црквама и манастирима СПЦ у региону, али због тога ме је и Мило Ђукановић јавно прогласио непријатељем број један.

У периоду од 2004. до 2008. године, то Радун такође зна, водио сам програме у Народној канцеларији председника републике, којима је подигнуто, опремљено и реновирано на стотине школа, вртића, библиотека, здравствених установа и спортских хала у српским срединама на Космету. Радун зна и да сам један од оснивача Наше Србије, организације која је помогла на хиљаде српске деце која су изгубила родитеље деведесетих. Зна такође моје дубоке везе са СПЦ и одличан однос са црквом, који сеже уназад деценијама. Зна за моје ставове о кључним националним питањима, који нису од јуче. У том смислу, никако не могу себе да сврстам у некакву „нову десницу”. Међутим, занимљиво је како се Радун периода пре 2012. године савршено сећа када помиње Косово, али има амнезију за све што се десило након тога. Сигуран сам да се сећа колико је Србија као држава била присутна на територији Космета тада, где год је било могуће – понајвише у општинама где је било Срба и Србији лојалног становништва.

До 2012. на Косову су постојали многи атрибути државности Србије, посебно на северу: од услуга српских фирми за телекомуникације и снабдевање струјом, преко српске државне управе и правосуђа, до безбедности која је одржавана кроз систем цивилне заштите. Између севера Косова и централне Србије тада није било граничног прелаза ни царине. Од тога нисмо хтели да одступимо нити један корак. Размонтиравање присуства Републике Србије на Косову почиње управо доласком Александра Вучића на власт. То је и задатак због којег га запад подржава. Данас, 2021. године, Србија више нема ништа од набројаног на Косову.

Најзад, о бојкоту. Бојкот избора није био „ћорсокак”, већ је јасно показао две ствари. Прво, бојкот је показао ко је заиста опозиција, а ко игра по Вучићевим нотама. И тек ће показати, јер многе странке су се већ залетеле да иду на изборе 2022. иако се услови због којих су бојкотовали нису променили. Неке од тих странака би изашле на изборе и да Вучић уведе ћораве кутије. На таквим лажним изборима неће доћи до промене режима – та игра је од почетка намештена. Опозиција ту служи да једна или две листе пређу цензус, уђу у скупштину са десетак посланика, па да их Вучић на западу показује као мечку и преко њих доказује да у Србији има демократије. Друго, оголио је природу овог режима. Да ли игде у свету владајућа странка има подршку 243 од 250 посланика у парламенту? Самог Вучића је толико срамота да је већ заказао изборе за пролеће 2022. да би покушао да ублажи ту ситуацију једнопартијског парламента, због које га у целом свету гледају као диктатора. А странке опозиције, које хоће на изборе 2022. године, свесрдно ће му помоћи у томе да опере свој имиџ. Покрет Ослобођење у тој шаради неће учествовати. За нас избори могу бити само слободни – или их неће бити.

Председник покрета „Ослобођење”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa