Више је повода за разговор са Селимиром Радуловићем, песником и управником Библиотеке Матице српске у Новом Саду, а међу њима су нова поетска збирка „О дукату с ликом старца”, његове изабране и нове песме „Исповест тумача царевог сна”, (у издању „Лагуне”), као и награда „Милан Богдановић”, поводом критичког текста посвећеног књизи „Истрага предака” Ивана Негришорца. Као управник библиотеке Матице српске, Радуловић наглашава да се у електронском каталогу библиотеке, који је највећи такве врсте у земљи, налази више од 1.500.000 записа, да је корисницима омогућена електронска резервација публикација, и да се у дигиталној БМС налази више од 27.000 публикација, као у једној од највећих дигиталних библиотека у Србији.

У награђеном критичком тексту наглашена је важна појава нашег времена, а то је преименовање и прекрајање историје. На који начин песник може да сведочи о томе?

Песник, и данас, ако је песник, носи „старе идеале људског срца” ‒ љубав, част, саосећање. Бежећи од тога да буде „ништа”, он хоће да буде „све”. Избор између „мудрог пропадања” и „осредњег успеха” за њега никад није био избор. Он више воли да је „вечни атом”, свестан самога себе, неголи „тренутна свест” читавог света. Стога и подразумевате мој одговор на питање на који начин песник може да сведочи о преименовању и прекрајању историје. „Истрага предака” је вишебојни српски национални и културолошки приручник. Да та књига има само наслов, од дводелне синтагме, да се, између њених корица, налази 450 неисписаних страница, без иједне речи, он би био поуздани семантички, али и историјски, и политички, и културолошки, сигнал да препокрије сва једновековна искушења с којима се суочава српски народ у Црној Гори. Те две речи овериле су убиственост мисије „нејаких сејача зла”, који су, без остатка, циљали у саме темеље црногорског српског памћења и црногорске српске предањске свести. Она је, сад се може рећи с извесношћу, наговестила јединствен литијски ход, у којем се наш лични крст преобразио у Христов крст, уз помоћ којег се спасавамо, оверавајући да је вера Христова дах и живот српског народа, да само Он исправља наше стопе и опомиње да не ваља зидати на туђем темељу. И да се, дланом, не може зауставити ток реке. Било је потресно посматрати како су се реке људи преображавале у реке анђела, с лицима која су блистала, попут сунца, квасећи душу новим Очевим „квасцем”. Ако нестане вертикала прошлост-садашњост-будућност, и остане само лагодна зона садашњости, а то је основна порука ове књиге, Црна Гора ће изгубити свој препознатљиви његошевски лик, излазећи из јединственог корпуса српског света.

Ваша поезија надахнута је библијским митом. Може ли се у нашој свакодневици библијски мит посматрати као вечито жив, са Христом, као сваким човеком који трпи неправду, Јудом, чија је суштина издаја, и Сатаном, у чијој је сржи лаж?

У годинама када много лакше пишем неголи говорим, сабирајући драгоцене мрвице српског језика, с тугом сведочим о времену у којем су људи више заволели таму неголи светлост. Док се сунце, окупано, поља, украшена, и гране дрвећа, радосне, клањају пуноћи Божанској, јединственој икони вечности, кад се, мимо утврђених бројева у календару, огледа лепота и живот света, савремени човек, пунећи стомак и празнећи душу, зазире и од траке аве Арсенија која је, шуштећи на поветарцу, мучила оне што не желе да чују ни врапце, сушећи се, као лоза одсечена од чокота. Стога је разумљив устиховани уздах једног од врлинских отаца хришћанског Истока – „шта ја радим / ништа / чувам душу своју / да је мрак не опколи!” Шта се догодило са савременом уметношћу и песништвом? Добили смо уметничка и песничка дела у којима се не разазнаје ништа и не разуме ништа, као сведочанство да палоадамовски човек страдава, још увек, пред змијом која га искушава. Стога су неопходне нове књиге, уз чију помоћ ћемо попунити велику празнину насталу од убоја и удара јаловог постмодерног растока.

Да ли ваша поезија, која се напаја вером, припада малом броју читалаца, пошто данашњи човек верује само у оно што види или не верује ни у шта, па ни у оно што му је пред очима?

Подсећате на једну свеприсутну истину – да савремени човек, још увек, проводи дан-ноћ, надошћујући се „прахом у свим данима живота”. И сви савремени отрови празнословља, многословља и штетнословља, део су његовог свакодневног живота. Кнез овог света и сва „руља одметничка”, о којима је певао Новица Тадић, заслепљују сироту децу земаљску, водећи их од једне до друге баре. Нека вас то не збуњује. Вероватно знате за феномен да жаба, огледајући се у очима змије, не може да се одвоји од њих, нити да побегне. Напротив, заробљена, иде у сусрет змији, све док се не дочепа њене чељусти. Из Свитка сам научио да нађем меру разликовања између живота-по-свету и живота-по-духу, сагласно томе, и између певања-по-свету и певања-по-духу. Два основна проблема за писца су питање Бога и питање бесмртности душе. Живимо у свету, вели Нортроп Фрај, троструке спољашње принуде – принуде деловања, или закона, принуде мишљења, или чињеница, и принуде осећања, као карактеристике сваке врсте задовољства. Али овај аутор иде и даље, па именује и четврту силу, преиначујући свет боја имагинације, која садржи моралност, лепоту и истину, и није им подређена, будући слободна од сваке њихове принуде. Из једноставног разлога – дело имагинације награђује нас визијом, свеобухватним погледом геста духовне слободе, чином поновног стварања човека. Та четврта сила, дело имагинације, води нас ка „копренастим вилинским причама”. Мало ли је то? И да ли је, у том смислу, од неког значаја питање да ли поезија, која се „напаја вером”, припада малом или великом броју читалаца.

Од књиге „Књиге постања” до „Откровења” начињен је митски круг сусрета почетка и краја. Верујете ли у есхатолошке визије о крају света?

Песнички свитак „Сенка осмог еона” (у издању „Лагуне”), бави се темом коју отварате овим питањем. У раном хришћанству сматрало се, наиме, да се историја света може самерити кроз седам еона. Еон је, на грчком, век, али не обични век већ раздобље чије трајање не знамо. У осмом еону долази до духовне поларизације међу људима, која се разрешује новим доласком Господа Исуса Христа, у којем се сусрећу време и вечност, односно, укрштају прошлост, садашњост и будућност. Старац Јосиф Исихаста, којем је посвећен један циклус у овој књизи, вели да је основни недостатак људи осмог еона што више нису у стању да једни у другима препознају дарове. У осмом еону, дакле, као финалној секвенци историје, суочавамо се с Есхатоном, с послетком, с последњим догађањима и збивањима, уочи преображења, које води ка коначном стању човека и света по промислу и науму Божјем. Ја нисам теолог већ песник, али имам око да видим и ухо да чујем, суочен с искушењима савременог човека, који у одежди туђој, путем, туђим, крстари туђим веком, присећајући се речи Јована Претече, пред саму појаву Новог завета: „Покајте се, јер се приближило Царство Божје”. Да завршим, кад је Он с нама, а ко је против нас?