Давног 4. октобра 1993. тадашњи председник Русије Борис Јељцин издао је наређење за бомбардовање московског Белог дома, седишта Врховног совјета, једне од последњих политичких институција преосталих из времена Совјетског Савеза. У хаосу који је пратио овај догађај живот је изгубило више од хиљаду људи. Био је то коначни крај прве земље социјализма. Уследио је период убрзаног прилагођавања новим друштвеним односима, другачијим условима привређивања, поимања личних слобода, али и надирања „дивљег капитализма” и криминала који су највећу државу на свету уназадили по свим параметрима.
Јељцину је било јасно да повратка на старо нема и да Русији предстоји тежак период уклапања у свет којим влада Америка. Тражио је реформе. Био је то тренутак да се учини преокрет какав је у протеклих седам деценија био незамислив. Бомбардовање Белог дома био је корак – у непознато. Потоњи догађаји показали су да Борис Николајевич своју визију није могао лично да оствари. Посао је поверио Владимиру Путину.
Руска 1993. Америци се десила крајем 2020. Не толико слична по карактеру, колико по неминовности. Недавним бурним догађајима у Вашингтону и потоњим захтевима америчких демократа за превремену смену председника Доналда Трампа, САД су показале да „амерички сан” који су тако упорно и насилно наметале свету, више не постоји. Све се срушило у оних неколико сати у којима се видело да, за разлику од Јељциновог схватања државе и њених обавеза, Трампова политичка идеја није укорењена у културном, историјском или политичком бићу обичних грађана, већ да почива на – сировој снази руље.
Уследиле су последице: захтев за превремену председничку промену, хајка на демонстранте, хапшења, блокирање налога на компјутерским друштвеним мрежама, ванредно стање… Практично, увођење својеврсног ауторитарног облика владавине. После пропале револуције десила се – контрареволуција. Технологија која је данас свима доступна, а поготово онима који држе власт, омогућује новодошавшим демократама Џозефа Бајдена да утицај Трампових републиканаца срубе до максимума и на дуже време им онемогуће повратак на чело земље. На реду је убрзано успостављање – „нове истине”.
Ма колико се поређење московских догађаја од пре 27 година са овим вашингтонским чинило изазовним, међу њима има мало тога заједничког. Први су се догодили у земљи која је била жељна будућности док други неодољиво слуте на повратак у прошлост. У времена против којих су се, колико пре неколико месеци, дигли Американци свих политичких уверења, вера и боје коже. Убиство тамнопутог Џорџа Флојда само је потпалило фитиљ који је већ био довољно усијан.
Не би требало сметнути с ума да су управо демократе током својих претходних владавина довеле САД до тога да се симпатије остатка света, па и најближих им савезника полако али неминовно урушавају. Многи су с правом почели да се питају да ли има смисла и даље подметати леђа за пројекат који је показао превише лоших страна и који је, на крају крајева, доживео крах. Доналд Трамп је својим спољнополитичким одлукама само завршио оно што су други одавно започели. Многи се питају на који начин и колико ће оно што се дешава у растрзаној Америци утицати на остатак света. Па чак и да ли ће велика заједница опстати у садашњем облику. Све гласније најаве појединих јужних држава да су склоне сецесионизму оправдано брину. Совјетски Савез се распао, практично, без иједног испаљеног метка. Мало ко верује да је сличан сценарио могућ и у САД. И то у 21. веку.
Шта свет може да очекује од Америке? Да ли ће се земља, барем на неко време, окренути себи и оканити пројекта „обојених револуција”, ратова на просторима за које већина Американаца никада није чула, сукобљавања са неистомишљеницима? Да ли ће устукнути пред Кином, Русијом, Ираном, Европом без Велике Британије… како би у миру повратиле некадашњи утицај?
Како год било, почетак не обећава много. Јер нова администрација ступа на дужност у тренуцима до сада невиђене подељености у друштву. На то указује и чињеница да се у многим градовима за дан инаугурације Џозефа Бајдена најављују масовне демонстрације. У Вашингтон је већ додатно упућено више до 15.000 чувара реда.
Одговор власти на позиве на непослушност биће кључан за даљи опстанак целе заједнице од 50 држава. Ипак, најопасније што може да задеси САД је – повратак аутократије. А према понашању званичника и обичног света, чега смо сведоци последњих недеља, све указује управо на то.
Америка није Русија, али неки процеси су неизбежни...
