„Срећан ти пут, бубице моја”, овим је речима брижна мајка Анђелија отпратила свог најмлађег сина Живојина на више школе у Крагујевцу, и не сањајући да ће једног дана њен „Жућа” (како су га из милошта звали родитељи) постати српски Леонида и најхрабрији српски војвода у историји српског војевања.

Своју војну каријеру започео је у Артиљеријској официрској школи  коју је завршио тек после српско-турских ратова (1876–1878)  где се као војник-борац истакао и показао у бици код Адровца (1876), командујући Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде друге класе.

Ни остали српски ратови за ослобођење га нису мимоишли и своје ратничко знање исковао је директно на бојном попришту бранећи отаџбину од разних агресора. Због своје преке нарави, али искрено поштене и истинољубиве, није никад био у милости режима  (јер је са гнушањем гледао на улизице, каријеристе и кукавице), па је због тога тек 1888.  године постао кандидат за генералштабну струку, па ће постати генералштабни мајор и почасни ађутант краља Александра Обреновића.

После Мајског преврата 1903. године неправедно је пензионисан, иако се није занимао за политику, али су га због Анексионе кризе  1908.  године (када се заоштрила војнп-политичка ситуација са Аустроугарском) поново реактивирали и поставили за заменика начелника главног генералштаба. Тада је заједно са Војводом Путником радио на реорганизацији, наоружавању и припремању српске војске за рат против Турске, као и на разради планова за одбрану против аустроугарске агресије. Успешно је водио српску војску кроз балканске ратове , и после завршетка Кумановске битке 1912. године унапређен је у чин генерала.

Прославио се у великој Колубарској бици (1914) где је показао таленат војног стратега у рангу Цезара, Ханибала или, још боље, Наполеона и Суворова.

Познате су његове речи упућене штапским официрима и војницима када је од генерала Петра Бојовића преузео команду над Првом српском армијом (коју му је поверио начелник српске армије војвода Радомир Путник , јер је чврсто веровао у способност, храброст и патриотизам овог официра):

„Видите, на основу  ратног искуства и ратне стратегије, и са најдубљим оправдањем речено је да командант који у одбрани не размишља о противнападу, не треба да очекује другачији исход осим пораза. Другим речима, у замисли одбране, противнапад је њен завршни, најсјајнији део. А то ће бити ,и наш циљ – одлучни противнапад до коначне победе. О овоме нећемо расправљати, већ ћемо то непоколебљиво остварити..”

И тако је било, Прва армија је 3. 12. 1914 године (после заслуженог одмора, и попуне у људству и муниције) прешла у контранапад правцем Повлен–Ваљево–Колубара, уз садејство остале три српске армије. Оваквим расплетом ситуације не само да је била изненађена Врховна српска команда, него и 16. корпус Поћерекове Шесте аустроугарске армије, која се у паничном бекству повлачила према Лајковцу, Лазаревцу и Обреновцу. Већ 13. 12. 1914 године наше српске трупе су избиле на обале Саве и Дунава, почистивши од последњих остатака (чувене по злу за српски народ) познату Шесту армију и њену Вражију дивизију.

По завршетку битке начелник штаба аустроугарске Врховне команде Франц Конрад је изјавио да их је генерал Живојин Мишић у сваком вису војне тактике, стратегије и доктрине у пуном смислу надмудрио и заслужено победио. За ту највећу победу Српске војске у Првом светском рату, а и шире у историји српског војевања, Живојин Мишић  је добио титулу војводе као највеће одликовање и признање српском војнику.

Миомир Гарашанин,
Београд