Случај младе глумице Милене Радуловић, која је пријавила за силовање познатог редитеља Мирослава Мику Алексића, чију је школу глуме похађала од своје једанаесте године, шокирао је целу јавност и посебно узнемирио родитеље деце којима је тај исти Алексић био учитељ. И док један део јавности честита на храбрости младој глумици, други се пита због чега је чекала девет година да пријави сексуално напаствовање, зашто родитељима или пријатељима није одмах рекла шта јој се догодило и због чега је наставила да одлази у драмски студио доводећи себе у ситуацију да више пута постане жртва силовања. Суочени са оваквом заглушујућом „паљбом” питања, стиче се утисак да заборављамо да је силовање један од најтежих злочина након кога жртве пролазе кроз психички терор највећих могућих размера, јер су „бомбардоване” контрадикторним осећањима – почев од понижења, преко стида и кривице, па све до страха. Због тога неке од њих никада не проговоре о страшној трауми коју су преживеле.
– Требало би имати на уму да жртве силовања о овом чину проговоре тек када психолошки „обраде” и „прераде” трауму и пођу даље, а то важи и у Миленином случају. Читајући извештаје из медија, схватила сам да је ова млада жена годинама ишла на психотерапију, а одлучила је да проговори јавно и пријави свог бившег учитеља глуме како би била подршка малолетним девојкама које се сада налазе у овом драмском студију и трпе сексуално насиље. Насиље се, по правилу, пријављује када жртва емотивно ојача, одвоји се од насилника и у физичком и у психичком смислу и стекне снагу да обради трауму. Милена је данас афирмисана глумица са успешном каријером, ментално је јача и може много више тога да поднесе него што је била у стању са 17 година – тумачи Тања Игњатовић, психолог у Аутономном женском центру, која годинама ради са жртвама сексуалног насиља, додајући да многе жртве силовања никада не проговоре о грозној трауми коју су преживеле, јер знају да је силовање табу-тема у нашем друштву, да се жене проглашавају кривим за то што им се десило и да се жртвама генерално не верује.
– Сексуални напасник најчешће није манијак из парка, већ особа коју жртва познаје, којој верује и са којом је она емотивно блиска. То осећање блискости само интензивира унутрашњи конфликт, збуњеност и менталну конфузију, што додатно слаби жртву и спречава је да донесе рационалну одлуку. Схватам да многи не разумеју зашто се седамнаестогодишња девојка није поверила родитељима шта јој се дешавало, али злостављање има много различитих облика и не мора бити синоним за сексуални однос и обљубу. Ако вешт сексуални предатор скидање и додиривање голог тела изводи на часовима глуме, девојчице могу бити доведене у дилему шта се заправо дешава. Како сам разумела, сексуално насиље се дешавало баш за време часова, а тај професор никада није звао ученице да се састају након школе. То значи да је напаствовање било заогрнуто таквим слојевима мистерије, да су родитељи могли да седе у чекаоници школе и не посумњају шта се дешава иза затворених врата – додаје наша саговорница.
Све то усложњава одговор на питање зашто га девојчице нису пријавиле.
– Лако је рећи „напао ме је непознати човек у хаустору”, али како саопштити да је насиље починио професор коме родитељи верују и који важи за „легенду у глумачком свету”. Неке од њих су се плашиле да им нико неће веровати, друге су стрепеле како ће родитељи реаговати, треће су стрепеле да ће их јавност напасти, јер се за насилника увек тражи неко „оправдање”, а жртви се постављају питања као што су „а шта си ти пре тога радила”, „да ли си га изазвала”, „како си била обучена”, „зашто си отишла у његов стан”... Када се све то сабере, не чуди што је сексуално насиље годинама било обавијено велом тајне – примећује Игњатовићева.
Психолог напомиње да ћутање о „страшној тајни” не значи да девојчица нема добар однос са родитељима, али напасници су често баш чланови породице или уважени чланови друштва и постоји оправдани страх да јој нико неће веровати. То је, према њеном мишљењу, уједно и одговор на питање зашто ова млада глумица није напустила драмски студио након сексуалног напаствовања. Да је то урадила, морала би да објашњава зашто одлази из школе глуме уочи уписа на Факултет драмских уметности.
– Предатори су свуда око нас и они најчешће бирају професије које ће им омогућити да буду у контакту са децом – зато би малишане предшколског узраста требало едуковати шта одрасли (не)смеју да раде са њима. Деци би требало објаснити да одрасли не смеју да имају своје тајне са њима, јер многи насилници управо тако деци говоре и за сексуални однос кажу да је то „тајна” коју никоме не смеју да открију. Осим тога, дете мора да расте са причом да све може да каже родитељу, без страха да ће бити кажњено или да му се неће веровати – истиче наша саговорница.
Челична дисциплина код строгог професора
Кроз драмски студио глуме Мирослава Мике Алексића током протекле четири деценије прошло је око 3.000 полазника. На аудиције се, из године у годину пријављивало 200 и више малишана, од којих је Алексић бирао највише њих десетак. Начин рада, поред строгоће и челичне дисциплине, подразумевао је да свако дете једном недељно прочита једну књигу, и да у својим свескама забележе сваки наслов, писца, тему и идеју дела.
Часови су, како сазнајемо, увек почињали молитвом и тако се завршавали. Од када буду примљени у студио Мике Алексића, деца су пролазила кроз четири циклуса и са 18-19 година завршавали ово драмско, многима и трауматично путовање. Б. Г. Т.
