Садашњим Законом о раду дефинисан је радни однос за обављање послова ван просторија послодавца и то кроз рад на даљину и рад од куће, али у најновијем издању „Беле књиге” Савет страних инвеститора констатује да би разлику између рада од куће и на даљину било пожељно додатно  прецизирати.

Међу проблемима које треба што пре решити савет издваја и оне који се односе на статус ученика средњих школа и студената на радној пракси, потом питања око критеријума за годишњи одмор, структуре и обрачуна зарада, као и накнаде зараде за време одсуствовања са рада у време боловања, начина дигитализације у радној регулативи...

Истиче да у области радне снаге у претходној години није било побољшања иако су била очекивана, како кроз измене Закона о раду, тако и у одлучивању судова. На све то надовезала се пандемија која је суштински променила тржиште рада. Зато је предложено увођење могућности уређивања радног односа приликом заснивања или током радног односа тако да запослени део радног времена ради ван просторија послодавца (а не само од куће), као и могућност мењања режима рада и у току радног односа по посебном основу за измену уговорених услова рада.

Да је примедба из „Беле књиге” о потреби прецизирања разлике између рада од куће и рада на даљину сасвим реална, сагласан је и Марио Рељановић, научни сарадник Института за упоредно право. Он подсећа да, иако је још 2014. законски унапређен рад ван просторија послодавца, то ипак није довољно.

– Немамо конкретне дефиниције рада од куће или на даљину, па би требало увести и нове појмове. У европском законодавству се, рецимо, сусрећемо са термином телеворкинг, што у преводу значи рад на даљину коришћењем информационих технологија. Али, то не подразумева само рад од куће, већ са било које друге локације, што код нас остаје у домену непознанице – истиче Рељановић.

Савет страних инвеститора истиче значај уговора о стручном усавршавању ученика и студената, уз опаску да у приватном сектору послодавци за то више користе уговоре о привременим и повременим пословима.

Рељановић сматра да та примедба из „Беле књиге” није сасвим на месту, јер уговори о стручном усавршавању младима не дају ниједно право из радног односа нити икакву накнаду за рад, чиме они постају бесплатна радна снага.

– Такве уговоре млади не могу да склапају ако њихова пракса није услов за полагање стручног испита, па се догађа да са послодавцем потписују уговоре о привременим пословима. Ипак, против сам проширивања уговора о стручном усавршавању, јер је боље решење склапање уговора о приправништву којим се гарантују бар основна радна права – објашњава Рељановић.

Савет сматра и да би било боље да закон остави послодавцу да општим актом утврди критеријуме за увећање годишњег одмора, а Рељановић додаје да је та примедба „промашена”, јер су критеријуми наведени у закону саветодавног карактера, па послодавац већ може даље да их разрађује. Као добар истиче предлог савета да се радни учинак предвиди као могућност, а не да буде обавезни део зараде, подсећајући и на то да је категорија зараде екстремно компликовано нормирана у закону, на чему би такође требало радити.