Због чега су на почетку избијања пандемије вируса корона у Европи медитеранске земље, попут Шпаније и Италије, бројале десетине хиљада новозаражених дневно, док су земље источне Европе имале релативно мали број инфицираних и умрлих? Да ли су земље бившег комунистичког блока имале адекватнији „одговор” на кризу изазвану короном због рестриктивнијих мера које су увеле њихове владе?

Студија наших социолога са Филозофског факултета и Института за медицинска истраживања у Београду објављена у научном часопису „ПЛОС оне” показала је да је добра припремљеност здравственог система само један део „слагалице” ковид 19, који би требало да прате и други компатибилни делови да би загонетка била решена. Они су се у свом раду под називом „Интегрисани поглед на спремност друштва и почетну реакцију на ковид 19: Студија широм европских земаља” фокусирали на прва четири месеца избијања пандемије (фебруар, март, април и мај), с обзиром на то да су током овог периода владине интервенције у европским земљама достигле врхунац, а затим почеле да опадају.

– Догађаји у марту и априлу прошле године у Италији и Шпанији показали су да спремност становништва да се придржава мера може бити пресудна за контролу ширења заразе. Почетна фаза избијања пандемије јасно је показала да боље припремљен здравствени систем и институције од поверења нису довољни да се рачуна на успех у суочавању са ширењем вируса као што је ковид 19. Наиме, реакција становништва на избијање вируса била је важнија од структурних предиспозиција земље. Упадљиво је било да су она друштва чији грађани имају ниже поверење у институције имале оштрије и брже интервенције, које су праћене бољим резултатима у почетној фази избијања пандемије. Стиче се утисак да су владе у које грађани имају мање поверења морале да рачунају на брзи „локдаун” уместо да се ослањају на савест грађана, што је заузврат довело до бољег резултата у поређењу са западним земљама. Међутим, иако је ниско социјално поверење играло позитивну улогу у почетним месецима пандемије, нејасно је да ли ће то и даље бити случај како ситуација са пандемијом еволуира. Наиме, ниско поверење у институције може довести до социјалних немира, који су се и десили након поновног отварања земље у САД и неким балканским земљама током лета прошле године – наводи др Далибор Петровић, професор на Катедри за социологију Филозофског факултета у Београду и један од аутора ове студије.

Петровић истиче и занимљиво поређење између западноевропских и источноевропских земаља – иако су западне земље биле у много бољем положају, земље на истоку Европе имале су бољу реакцију на избијање пандемије. Брзе блокаде и забране кретања углавном су ступиле на снагу у земљама централне и источне Европе, познатим и као бивше комунистичке земље, као што су Пољска, Бугарска, Мађарска, Чешка и Словачка.

– Владе ових земаља биле су свесне његових слабости (рањиви здравствени систем, нижи почетни капацитети за тестирање и слабо поверење у владу) и морале су да примене рану блокаду како би спречиле ерупцију пандемије. Два угледна социолога, Панчевски и Хинсхав истичу да су се „сиромашније земље централне и источне Европе, бојећи се да ће њихови релативно слаби здравствени системи бити преплављени вирусом, брже определиле за усвајање строгих социјалних дистанцирање правила и ограничавање кретања ради задржавања избијања епидемија. Осим тога, за разлику од западноевропских земаља, источне државе започеле су мере много пре него што су дошле до хиљадитог случаја заражених особа. Перцепција слабости и поузданости здравственог система учинила је да се људи у овим земљама осећају рањивијима и уследиле су мере закључавања. Не би требало заборавити ни да су, када је реч о броју болничких кревета на 100.000 становника, бивше „комунистичке земље” 2018. године заузеле осмо од првих десет места и биле су на једанаестом месту од петнаест најбољих у Европи – наводи професор.

Како подвлачи др Петровић, ово је важан податак јер отприлике петина пацијената заражених вирусом корона, који имају умерену или тешку болест, захтева хоспитализацију.

– Међу болничким пацијентима проценат оних којима су била потребна одељења за интензивну негу варирао је од пет до десет процената у Европи. Будући да лечење ковида 19 не захтева интензивну негу за велики број пацијената, бивше комунистичке земље, које су имале боље болничке установе, могле су да пруже неопходну јавну здравствену заштиту за све пацијенте. Земље источне Европе нису се суочиле са шпанским или италијанским сценаријем јер су имале довољно капацитета примарне и секундарне заштите да се носе с умереним и тешким исходима ковида 19. И други фактори који могу бити важни за разумевање различитих почетних исхода између ових земаља, међу којима се помиње и теорија о бесеже вакцини, која је и даље обавезна у земљама источне Европе – закључује др Далибор Петровић.