Славни социолог Рајт Милс, писао је након Другог светског рата о америчкој елити власти – бирократском ентитету политичке, војне и економске провенијенције. Данас, међутим, имамо посла са влашћу глобалне корпоративне елите која је окупирала међународне институције, монополисала медије, поткупила научнике, претворила стручњаке у фах-идиоте, а људе у задовољне робове и покусне куниће. Срећом, не све научнике, стручњаке и људе.

Ова елита, попут хоботнице која дугачким пипцима обмотава плен, пласира своје интересе преко изабраних влада што читавој причи даје лажан демократски сјај. Ради се о изузетно комплексном процесу који је отпочео много пре короне па се стога не може поједностављено свести на причу о неколицини моћних људи у белим рукавицама који повлаче конце из неке опскурне одаје. У питању је историјски процес трансформисања глобалне структуре хегемона који је (условно речено) отпочео падом Берлинског зида, а убрзање добио након рушења њујоршких кула. Истовремено, ради се о пројекту успостављања глобалне доминације изазивањем криза, манипулисањем правцима њиховог распростирања, профитирањем од средстава за њихово превазилажење, те аминовањем расправа о последицама али не и о узроцима њиховог настанка. За разлику од претходних хегемоних структура, ова данашња рачуна на развијену технологију, контролисане медије и анестезирану јавност, што јој пресудно помаже у спровођењу нехуманих наума. Такав хегемонизам подразумева успостављање званичне истине око које нема расправе („учвршћује се лаж као света дужност у име виших циљева”, Берђајев), пласирање улепшане слике техно-економског поретка која се не сме преиспитивати, нуђење лажне слободе избора између унапред донетих одлука, гушење људских права и слобода, те претварање људи у срећне робове, а потом и у покусне куниће.

Када је Солон укинуо дужничко ропство у Старој Грчкој, он је тим чином подарио слободу људима који нису били срећни дотадашњим положајем. Данашњи дужнички робови као да једва чекају да сами себи намакну букагије. То је кључна разлика између садашњег и било којег ранијег доба у којем су људи имали потребу да се побуне против угњетавања не жалећи да у тој борби за слободу дају и свој живот. Зато су сви ранији хегемони страховали од побуне маса док данас то не чине јер су убеђени да се страх прелио на људе који неће пристати да зарад некаквог идеала слободе жртвују комфор робовског живота у блештавом шопинг-молу у који је претворено глобално друштво.

Страх да ће остати без парчета шаргарепе купљене на кредит, данашњег човека у већини случајева нагони да олако прихвати улогу покусног кунића, пошто је улогу дужничког роба већ прихватио. Таква ситуација уљуљкује глобалне хегемоне у осећају да могу да чине шта им је воља – да руше међународне декларације о људским правима, да се поигравају људима, да их уцењују... За то време људи нити виде нити чују свет око себе јер су им погледи приковани за екране паметних телефона, а уши запушене слушалицама. Медији (укључујући и јавне сервисе), не нуде им више од једне званично одобрене слике света, нити им дају времена да прераде информације којима су бесомучно затрпавани. На тај начин се врши производња пристанка на нехумани поредак тако да није тешко замислити ситуацију у којој човек масе прихвата ковид пасош, документ тзв. нове нормалности, иначе противан свим међународним документима о људским правима, а затим стрпљиво чека у реду како би платио туристички аранжман новцем претходно узајмљеним од банке. И то ће за њега/њу представљати врхунски доживљај слободе сличан оном који кунић има када се докопа шаргарепе у повртњаку окруженом псима чуварима!

У свету људских кунића шаргарепе обично висе на неком канапу. Већина људи не жели да види како је канап причвршћен за неки штап, док само ретки настоје да виде даље од штапа, рецимо ко је његов власник. Они који виде у позицији су човека који је изашао из Платонове пећине и спознао спољни свет, па се затим вратио назад како би саплеменицима саопштио да су сенке на зиду само пројекција стварног света изван пећине. Они који већину времена проводе гледајући у екране телефона или у ријалити, ток, шоу и остале програме, уз редовно кљукање једнообразним вестима, налазе се у позицији људи из Платонове пећине који верују да једину реалност око које не може бити спора представљају сенке на зиду пећине из које никада нису изашли. Стога, ако већ нисте, прочитајте Платонову алегорију о пећини, а онда изађите из сопствене комфорне шпиље и збаците са себе брендирано крзно покусног кунића. То ће бити први прави револуционарни корак који ћете начинити. Не за себе, већ за покољења која долазе.

Социолог