среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:59

Између калдрме и асфалта

Аутор: Дејан Спаловићнедеља, 29.06.2008. у 22:00
Дубравка Стојановић (Фото С. Милојковић)

И пре стотинак година у Београду се градило и радило, али данас тај процес тече још жешће, брже и боље, порука је недавно објављене књиге „Калдрма и асфалт” (издавачУдружењезадруштвенуисторију из Београда)историчарке др Дубравке Стојановић. Проблеми на које су наилазили крајем 19. века житељи престонице као да су писани у садашњем времену: многе неуређене улице, изградња канализације, мало-мало па избори и међусобне опструкције градског и државног нивоа власти.

Посебно поглавље књиге Дубравке Стојановић посвећено је београдским улицама које су увек биле у лошем стању. „Да би се ишло џомбастом турском калдрмом била је потребнавеома јака обућа и карактери”, истицали су страни путописци, наводи ауторка. Најзанимљивији је пример Пожаревачке улицечији су се грађани, 1907. године пожалили што се вади тек постављена калдрма у њиховој улици. Општина је на то одговорила да је калдрма пренета у Небојшину улицу којој је била неопходна поправка, али да се на захтев грађана опет може вратити у Пожаревачку улицу!

– У архиву Београда пронашла сам протестно писмо станара Пожаревачке улице, на које градска Управа одговара: „Да, али не ваља и Небојшина улица, па сте мало среће имали ви, а онда Небојшина.” То је један од многих парадигматичних примера који илуструју тај систем функционисања. Та „довијања” била су део паралелног система вредности и понашања у коме све изгледа могуће. Тако се непрекидно репродукује један анархични поредак који, да би „функционисао”, нужно производи још већу анархију, јер је принуђен да руши правила која још нису успостављена, истиче Дубравка Стојановић.

Становање у Београду крајем 19. и почетком 20. века било је изузетно лоше. У ужем центру града око 61одсто станова имало је само једну собу од 15 квадрата, где је живело троје људи, а у Савамали живело их је и петоро. И то је углавном било грађено, као што се и даље може видети по Београду, по „вагон систему”. Због сиромаштва је изградња почињала у дубини дворишта где се направи једна соба, на коју се дода кухиња, а санитарне просторије су заједничке и то у центру дворишта. Када домаћин скупи новац, изгради још једну собу и такоих ређа ка улици.

Београд је ружно изгледао, говорили су савременици тог доба, почетком 20. века, јер се никада није стизало до улице, гдесу стајале полусрушене тарабе. То је нешто што се и данас може видети на улицама града.

– Осим реалних проблема са сиромаштвом, оно што ме је поразило у тим истраживањима јесте то да је и кочен развој. Тако сам наишла на необичну причу о томе да је 1897. године у Скупштини Краљевине Србије донет грађевински закон за град Београд. По том закону грађани који би подигли кућу на два спрата имали су извесне привилегије: смањивао би им се порез и неки услови живота би им појевтинили. На тај начин се стимулисала изградња кућа на два спрата. И та мера је била успешна и сазидано је 500 кућа на два спрата, али је 12 година касније био донесен закон који је поништио све погодности – каже Дубравка Стојановић. – То је прави пример по којем се види да је модернизација свесно заустављана, и то увек истом аргументацијом која је егалитаристичка, увек у име националног идентитета који ће се изгубити ако иоле кренемо напред, па макар само изградили куће на два спрата.

На много примера показало се да грађанство покушава да, имитирајући Европу, вуче развој града напред. У новинама из тог времена се може прочитати оподземном рату између грађанства и елите око парадигме тог развоја. Један од одличних примера за то је позоришни живот тога времена: усвојивши закон о Народном позоришту Скупштина је „издиктирала” мисију тог позоришта, закључивши да мора да се гаји национални репертоар са нагласком на историјске драме, историјске трагедије које би шириле идеју о националном идентитету, развијале националну и историјску свест.

– Позориште је, показало се, остајало празно оних вечери када су се у њему играле националне историјске драме. Чак и Антун Густав Матош у својим извештајима из Београда пише: „Народно позориште ове зиме је било сала за тренирање празних клупа и столица.” Мени је то било занимљиво јер, касније написане, историје српског позоришта прикривају чињеницу да Београђани нису ишли да гледају историјске драме. Они су највише ишли да гледају комаде с певањем и пуцањем: оперете и водвиље. Било ми је интересантно да видим тај напор елите да укалупи грађане и смести их по сваку цену у историјску националну драму, и њен неуспех у томе. Био је то сукоб између замишљене и стварне нације – закључује Дубравка Стојановић.

------------------------------------------------------------------

Кафана као институција

У животу Београда кафане су имале веома важан модернизацијски значај, тврди Дубравка Стојановић и додаје:

– То се уклапа у Хабермасово тумачење кафана као институција цивилног друштва у којима се формулисала политичка, социјална и културна енергија нарастајућег грађанског друштва. Почевши од њихових имена која су најудаљеније крајеве света доводила на београдске улице, од „Њу-Јорка”, преко „Малог Париза” до „Севастопоља” и „Кинеског цара”, до тога да су у кафанама Београђани први пут видели харфисте, мађионичаре, билијар или шах.

Први београдски бал одржан је у кафани 1827. године, упаљена је прва сијалица 1880, први страни виолиниста засвирао је класичну музику 1896, први филм приказанје 1896. и основана прва Опера 1908. године.

Кафане су имале веома важну политичку улогу у нашој историји, јер су у њима настајале политичке партије, одржавали се страначки конгреси и састанци посланичких клубова. Ту су стизали изборни резултати, ту су током изборних ноћи прављене приручне амбуланте у којима се могло помоћи припадницима странака чије су главе страдале у уличним одмеравањима снага. Кафане су имале и важну социјалну функцију јер су оне биле нека врста берзе рада, па, коме је био потребан мајстор одређене специјализације, тај је одлазио у кафану у којој су се од раног јутра окупљали мајстори блиских струка чекајући послодавце – наглашава Стојановићева.

И „социјалне потребе” уметника могле су се ту задовољити, па је тако била позната пракса „песме за динар”, што је значило да се у кафани могла продати управо на лицу места „свеже” написана песма! Кафане су имале и важну привредну функцију, јер је у друштву слабог капитала кафеџијски посао био онај у коме се најлакше и најбрже могао окренути новац.


Коментари3
0bc92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milkica Milojevic
Sjajan pogled u dubinu grada. Bilo bi dragocjeno da neko na slican nacin istrazi noviju istoriju Banjaluke, Sarajeva, Mostara ili nekog drugog grada u BiH. Jer, Beograd je samo pocetak balkanske price...
stalker (r)
mi stalno zaostajemo u razvoju, mnogo volimo da lupamo sebe po glavi.
Lazar Ostojić
Tačno je da se uloga kafana u Beogradu poklapa sa Habrmasovim viđenjem razvoja javne sfere. Samo što je Habermas govorio o 150 godina ranijem periodu!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља