среда, 03.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 24.01.2021. у 20:00 Бошко Јакшић

Нема светла на крају тунела

Сиријски народ је после деценије грађанског рата изгубио наду и осећа се изданим, а већина живи са мање од два долара дневно
Избеглички камп Ал-Јармук у близини Дамаска (Фото: EPA-EFE/YOUSSEF BADAWI)

Да није било израелских ваздушних напада на снаге иранске Револуционарне гарде и либанских, авганистанских и пакистанских бригада у источној провинцији Дир ез Зор, Сирија би утонула у безнадежни медијски мрак упркос колосалним људским и материјалним губицима и слабим надама да ће конфликт бити решен 2021.

Оно што је почело захтевима за реформама и слабљењем контроле обавештајне силе, претворило се, захваљујући одбијању председника Башара eл Асада, у крвави сукоб политичких ривала и отварање врата мешању светских и регионалних сила. У првој години, режим је против мирних демонстраната употребио бруталну силу што је разбуктало отпор који је добијао подршку Арапа и Запада. У другој години револуција је постала милитантна, а разбуктало насиље је попримило све карактеристике грађанског рата.

На површину су избиле поделе између Асадове повлашћене шиитске мањине и сунита, а како народ није успевао да реши политичке проблеме, на сцену су ступили странци. Турска, Саудијска Арабија и Запад стали су на страну побуњеника. Иран, либански Хезболаси и Русија подржавали су режим. Израел се обазриво држао по страни.

Наоружане групе почеле су од 2012. да долазе споља узимајући своје територије и успостављајући линије фронта у складу са интересима оних који су их наоружавали и финансирали. Највећу претњу представљао је од 2014. улазак Исламске државе и њеног калифата.

Асадове снаге временом су губиле људство, наоружање, територију и енергију, али режим је спасен директном руском војном интервенцијом 2015. Од тада је на снази погубни статус кво: Исламисти су коначно поражени 2019. Асад контролише веће делове Сирије. Руси и проиранске милиције држе своје. Побуњеници уз подршку турске војске контролишу северозападну провинцију Идлиб. Више од трећине површине Сирије на североистоку је под влашћу Курда које помаже оно мало Американаца који се нису повукли.

Преко 5,5 милиона Сиријаца расуто је по избеглиштву у Турској, Либану, Јордану, Ираку или Египту. Према подацима УН, близу 12 милиона (од чега пет милиона деце) и даље је у Сирији и свакоме је неопходна нека врста хуманитарне помоћи, али ону која стигне контролише режим. Милионима недостаје текућа вода. Близу половине становништва нема никакву медицинску заштиту. Хиљаде школа су уништене, а више од милион ученика не похађа наставу пошто је 140.000 учитеља изгубило посао. Незапосленост је 55 процената, код младих чак 75. У некада стабилној земљи данас већина живи са мање од два долара дневно.

Може ли Асад да остане политички активан? Какав ће Устав заменити онај из 2012. који је дозволио политички плурализам, али прокламује монополско лидерство режимске Баас партије у држави и друштву? Како политички објединити Сирију када опозиција на северу има прелазну владу и локалне савете?

Начин владавине, безбедности, судства или образовања по разним регионима данас осликавају идеологију оних који их контролишу. Ратни злочини, кршења људских права, масовна хапшења и тортура и даље поткопавају покушаје постизања одрживог мира. На маргинама војног рата избио је социоекономски рат. Цивилна инфраструктура је потпуно уништена, укључујући болнице и школе. Глад је свеприсутна. Напори да се земља обнови од штета процењених на 120 милијарди долара утихнули су откако су САД обнову условили политичким решењем.

Уједињене нације неуспешно су покушавале да серијом женевских састанака дођу до неког политичког договора. Русија је узалудно нудила своје иницијативе. Процес је 2020. посустао због пандемије, санкција и турског преузимања контроле над севером Сирије.

Наде се полажу у Уставни комитет који су УН формирале 2019. са задатком да напише нацрт новог Устава, али комитет се састао тек четири пута и није предузео ни прелиминарне кораке.

Избеглице, демографске промене, сиромаштво, присуство страних војски, режим који се опире политичким реформама, руски експанзионизам, безбедност Израела, амбиције Ирана, амбиције Вашингтона, намера Турске да обезбеди своје границе контролишући делове сиријске територије. Могу ли сви ти фактори да се обједине у неком политичком решењу?

„Сиријски народ изгубио је наду и осећа се изданим”, каже за каирски „Ал Ахрам” дисидентски сиријски дипломата Башар ел Хаџ Али. „Већина Сиријаца верује у заверу против њих – што је иронично била прва оптужба коју је Асад користио против мирних ненаоружаних демонстраната који су против њега устали на почетку револуције. Завера није против режима већ против слободе људи и демократије коју траже.”

После деценије конфликта, у одсуство политичког решења нема ни победника ни губитника. Неопходан је нови друштвени договор и напредовање процеса заснованог на резолуцији Савета безбедности УН 2254 која гарантује транзицију ка плуралистичкој и демократској земљи. Тако каже политичка теорија. Сиријска пракса је демантује.

Коментари10
66c42
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr Zoran Markovic
Plan "Arapsko prolece" je smisljen u Vasingtonu i ima za cilj promene rezima u arapskim drzavama koje ne podrzavaju bezrezevno SAD i NATO. Svi rezimi koji su bili na listi (u sest drzava), osim u Siriji, su promenjeni. Jedino se Sirija pokazala kao zemlja gde je narod informisaniji i podrzava svoju vladu, tako da se jos uvek odrzala. Cilj nije nikakvo "uvodjenje pluralizma i demokratije", vec sirenje interesne sfere Zapada. Oni koji to ne vide ili su naivni, ili placeni da zazmure.
Stanko -obicaji su stariji od zakona !
U Siriji narod bio informisaniji i podrzava ... - u kakvoj ste vi zabludi !
Car sloba
Vrlo globalistički obojen tekst. Sankcije i lažne optužbe o hemijskom oružju niko i ne spominje. Tako je kolin Pauel Iznosio i optužbe da Irak ima oružje masovnog uništavanja koje su dovele do masovne nesreće tamo, ali ne u americi. Takođe nismo primetili nikakav sukob između Izraela i islamske države, ali jesmo njihove dopunjujuće akcije uz američku saglasnost. Vrlo pristrasan tekst zasnovan na selekzovanim, a ne objektivnim činjenicama.
Mile Rad
I kad je izgledalo da ce biti svetla na kraju tunela, pokazalo se da je to bilo svetlo dolazeceg brzog voza!
Робеспјер
Можда је "Израел" био (јавно) уздржан, али Мосад није. Нимало. Били су уплетени у логистику и финансије сециглава из ИД. Помагали су их како би се ослабила власт у Сирији и како би се на власт довели ирански непријатељи. И нека се захвале Путину и руској војсци (у Израелу руски језик је малте не званични због великог броја руских Јевреја) која не дозвољава Сиријцима да обара израелске авионе изнад Либана, одакле Израелци бомбардују Сирију. Либан се жали УН небројено пута, и нико не реагује.
Pedja
Jako je lepo što se svi razumeju u sirijske prilike bolje od samog autora teksta, ali bi valjalo da ipak znaju i činjenice. Rusi su dali Izrealu "zeleno svetlo" da štiti svoje bezbednosne interese u Siriji, uz obavezu da ih na vreme obavesti o svakom napadu. Sirijske rakete ne obaraju izraelske avione, ne zbog zabrane od strane Putina, već zato što ne mogu do njih da dobace. Rusija nikako ne želi da Iran "proguta" Siriju, pa prećutno odobrava Izraelu da udara na pozicije Hezbolaha i Irana...
Zlatan
Gospodine Jaksicu siguran sam da znate da je rat U Siriji izazvan izvana a ne plod unutrasnjeg nezadovoljstva Sirjiskog naroda. Rat je poceo jer se Asad suprostavio izgradnji gasovoda iz Katara preko Sirije kao i nacionalizovanje Sirisjke Narodne Banke i stavljanje pod kontrolu Federalnih Rezervi. Demostracije i ISIS su instaliranih od strane iste koalicije koja je " eliminisala" Huseina, Gadafija, jos uvek se koprca u Avganistanu, zatim je " privremo odustala" od Venecuele, Belorusije ....
Tony S
Da dodamo jos da je u pitanju bilo i stratesko partnerstvo sa Iranom i Irakom u vezi gasovoda prema Evropi sto je veoma naljutilo Katar, Saudijce i Amerikance. Kakvi crni miroljubivi demonstranti. Ti isti miroljubivi demonstranti su pobili na stotine Sirijskih vojnika u pocetku pobune. Bili su dobro opremljeni i naoruzani do zuba, da ne spominjemo novcane naknade i obecanja od strane Katara i Saudijaca.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља