Да није било израелских ваздушних напада на снаге иранске Револуционарне гарде и либанских, авганистанских и пакистанских бригада у источној провинцији Дир ез Зор, Сирија би утонула у безнадежни медијски мрак упркос колосалним људским и материјалним губицима и слабим надама да ће конфликт бити решен 2021.
Оно што је почело захтевима за реформама и слабљењем контроле обавештајне силе, претворило се, захваљујући одбијању председника Башара eл Асада, у крвави сукоб политичких ривала и отварање врата мешању светских и регионалних сила. У првој години, режим је против мирних демонстраната употребио бруталну силу што је разбуктало отпор који је добијао подршку Арапа и Запада. У другој години револуција је постала милитантна, а разбуктало насиље је попримило све карактеристике грађанског рата.
На површину су избиле поделе између Асадове повлашћене шиитске мањине и сунита, а како народ није успевао да реши политичке проблеме, на сцену су ступили странци. Турска, Саудијска Арабија и Запад стали су на страну побуњеника. Иран, либански Хезболаси и Русија подржавали су режим. Израел се обазриво држао по страни.
Наоружане групе почеле су од 2012. да долазе споља узимајући своје територије и успостављајући линије фронта у складу са интересима оних који су их наоружавали и финансирали. Највећу претњу представљао је од 2014. улазак Исламске државе и њеног калифата.
Асадове снаге временом су губиле људство, наоружање, територију и енергију, али режим је спасен директном руском војном интервенцијом 2015. Од тада је на снази погубни статус кво: Исламисти су коначно поражени 2019. Асад контролише веће делове Сирије. Руси и проиранске милиције држе своје. Побуњеници уз подршку турске војске контролишу северозападну провинцију Идлиб. Више од трећине површине Сирије на североистоку је под влашћу Курда које помаже оно мало Американаца који се нису повукли.
Преко 5,5 милиона Сиријаца расуто је по избеглиштву у Турској, Либану, Јордану, Ираку или Египту. Према подацима УН, близу 12 милиона (од чега пет милиона деце) и даље је у Сирији и свакоме је неопходна нека врста хуманитарне помоћи, али ону која стигне контролише режим. Милионима недостаје текућа вода. Близу половине становништва нема никакву медицинску заштиту. Хиљаде школа су уништене, а више од милион ученика не похађа наставу пошто је 140.000 учитеља изгубило посао. Незапосленост је 55 процената, код младих чак 75. У некада стабилној земљи данас већина живи са мање од два долара дневно.
Може ли Асад да остане политички активан? Какав ће Устав заменити онај из 2012. који је дозволио политички плурализам, али прокламује монополско лидерство режимске Баас партије у држави и друштву? Како политички објединити Сирију када опозиција на северу има прелазну владу и локалне савете?
Начин владавине, безбедности, судства или образовања по разним регионима данас осликавају идеологију оних који их контролишу. Ратни злочини, кршења људских права, масовна хапшења и тортура и даље поткопавају покушаје постизања одрживог мира. На маргинама војног рата избио је социоекономски рат. Цивилна инфраструктура је потпуно уништена, укључујући болнице и школе. Глад је свеприсутна. Напори да се земља обнови од штета процењених на 120 милијарди долара утихнули су откако су САД обнову условили политичким решењем.
Уједињене нације неуспешно су покушавале да серијом женевских састанака дођу до неког политичког договора. Русија је узалудно нудила своје иницијативе. Процес је 2020. посустао због пандемије, санкција и турског преузимања контроле над севером Сирије.
Наде се полажу у Уставни комитет који су УН формирале 2019. са задатком да напише нацрт новог Устава, али комитет се састао тек четири пута и није предузео ни прелиминарне кораке.
Избеглице, демографске промене, сиромаштво, присуство страних војски, режим који се опире политичким реформама, руски експанзионизам, безбедност Израела, амбиције Ирана, амбиције Вашингтона, намера Турске да обезбеди своје границе контролишући делове сиријске територије. Могу ли сви ти фактори да се обједине у неком политичком решењу?
„Сиријски народ изгубио је наду и осећа се изданим”, каже за каирски „Ал Ахрам” дисидентски сиријски дипломата Башар ел Хаџ Али. „Већина Сиријаца верује у заверу против њих – што је иронично била прва оптужба коју је Асад користио против мирних ненаоружаних демонстраната који су против њега устали на почетку револуције. Завера није против режима већ против слободе људи и демократије коју траже.”
После деценије конфликта, у одсуство политичког решења нема ни победника ни губитника. Неопходан је нови друштвени договор и напредовање процеса заснованог на резолуцији Савета безбедности УН 2254 која гарантује транзицију ка плуралистичкој и демократској земљи. Тако каже политичка теорија. Сиријска пракса је демантује.
