Он не јури рекорде, већ рекорди јуре њега. У свет кошарке је ушао логичним следом јер потиче из спортске породице, али пут Бранка Лазића (32) од Љубовије до Београда и европских метропола ни мало није био лак и бајковит. Прва тешка одлука била је да са 13 година напусти дом и пресели се у предргађе метрополе – Железник. „Бануо“ је међу многе талентованије од себе, али је веровао у погрешну процену оних који су му оспоравали дар, а лака доза ината му је дала убрзање ка његовој једином, вероватно и крајњем одредишту каријере – Малом Калемегдану.
Неустрашиви бек, по потреби и крило, „крца“ десету сезону у Звездином дресу и из дана у дан исписује клупску историју. Први рекорд је оборио 2016, када је са трона играча који су одиграли највише међународних утакмица скинуо чувеног центра Предрага Богосављева (73). Две године касније „пао“ је и славни бек и дугогодишњи капитен Слободан Николић, који је Звездин дрес облачио у 430 званичних утакмица. А, недавно, у победи против Реала у Мадриду, Лазић је дошао до магичне бројке од 600 утакмица, по чему је апсолутни рекордер у српској кошарци.
Наравно, цела ова прича не би имала такву пуноћу да капитен „црвено-белих“ није успут „брао“ трофеје, а са 13 суверено се налази на челу вечне „црвено-беле“ листе. Пет пута је са Звездом био шампион државе, а по четири пута грлио пехар АБА лиге и Купа „Радивоја Кораћа“. Уз пут је дочекивао и испраћао бројне тренере, али је код свих – Пешића, Лазића, Вукоичића, Радоњића, Алимпијевића, Топића, Томића, Гавриловића, Шакоте, Обрадовића, па опет Радоњића, имао јасно дефинисану улогу и неограничено поверење. Капитенску траку задужио је 2018. и тако на још један начин запечатио своје место у Звездиној „кући славних“.
Тренутно игра седму евролигашку сезону, у 161 утакмици постигао је 585 поена, има 250 скокова и 112 асистенција. У Еврокупу је сакупио у три сезоне 35 мечева, са 128 кошева. Пре Звезде четири године је носио дрес ФМП-а (78 утакмица, 204 поена), а оставио је траг и као репрезентативац. Прошао је скоро све млађе селекције, на ЕП играча до 18 година 2007. је освојио златну медаљу, а круна каријере је свакако позив у сениорски тим, који је на Евробаскту 2017, под диригентском палицом Александра Ђорђевића стигао до сребра.
Каријеру је градио на војнички начин, чин по чин, док није стигао до звања „министар одбране“. То нимало није случајно, с обзиром да је безброј пута истакао како би био професионални војник – специјалац, да се није отиснуо у кошаркашке воде. Физичке предиспозиције, самодисциплина, упорност и вели рад су његова спортска филозофија и лична карта, са јасном спознајом о својој улози у тиму. По правилу чува најбоље ниске противниче играче, многима је „ноћна мора“, а не ретко је добијао признања и од америчких кошаркаша који физичким предиспозицијама одскачу у односу на Европљане. Последњи у низу је његов саиграч Џордан Лојд (проше сезоне га је Лазић у два меча зауставио док је играо за Валенсију), који га је по снази и чврстини упоредио са једним од најбољих у НБА, Каваијем Ленардом. Пре њега то су урадили Звездини навијачи који су му међу морем надимака наденули и „Ле Бранко“, са јасном алузијом на Леброна Џејмса.
Лазић у овом тренутку свакако не спада у „топ 10“ најбољих српских играча, али у евролигашким оквирима је у пробраном друштву оних који бране боје свог клуба деценију и више. Тако, десету сезону играју још Костас Папаниколау (Олимпијакос), Руди Фернандез и Џејси Керол (Реал). Годину дана дужи стаж има Василис Спанулис (Олимпијакос), а у 12. сезони су Никита Курбанов (ЦСКА) и Артурас Милакнис (Жалгирис). Серхио Љуљ веран је Реалу 14. сезону, а две више у краљевском клубу има Фелипе Рејес, као и Јоргос Принтезис (Олимпијакос). На челу ове дружине је ветеран Паулиус Јанкунас, коме је ово 17. сезона у дресу Жалгириса.
