уторак, 02.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 25.01.2021. у 20:00 Радован Павловић

Медији, четврта државна сила

Статуа „Читалац” у Ослу (Фотографије Р. Павловић)

Специјално за „Политику”
Осло
– Како су се некада читале новине? Јутарњи ритуал, који додуше постоји и дан-данас, али као бледа сенка давних времена, почињао је свежим, тазе новинама на столу, уз шољу црне кафе која је морала да буде врела као пакао, црна као ђаво, чиста као анђео и слатка као љубав. Уз густе облаке дуванског дима бистрило се све – од полуделог света па до спорта и старлета. Данас углавном, последњи мохиканци, махом припадници трећег доба, уживају у старим чарима читања код својих кућа које миришу на штампарију.

Папирне новине све се мање штампају и купују, пушачи су декретима протерани из свих затворених просторија и најугроженија су каста у Скандинавији. Не сме нигде да се пуши, само на отвореном, а и одатле их потискују уколико пробају да једну задиме испред јавних установа. У моди су е-новине. Новине сада у кафићима, кафанама, у аутобусима, у ходу, у аутомобилу, читају и гледају неке нове популације, е-генерација. Сурф или клик нараштај бесомучно копа по паметним телефонима, таблетима, компјутерима. Штампарије раде смањеним капацитетима, тиражи новина драстично падају, папирне новине полако изумиру и одлазе у историју.

Ипак, дигитална револуција није затекла и изненадила медијске магнате и није им угрожена будућност и егзистенција. Стручњаци предвиђају да ће папирне новине живети још десетак, максимум петнаест година. Остаће само неколико њих, због верних и надасве старијих читалаца, које ће угасити светло и објавити читуљу да су се папирне новине благоупокојиле и прешле на онај, дигитални свет. Упркос тектонским променама и престројавању са папира на екране, норвешки медији, посебно дневни листови и недељници, нису изгубили у снази и моћи, утицају и статусу који су од памтивека имали.

Ако у Србији и окружењу журналисте из навике и „милоште” називају посленицима седме силе, норвешки медијски радници имају статус четврте силе, подвлачим четврте државне силе. Називају их још и „пси чувари” са задатком да на „стражи” пазе, надзиру, контролишу и критикују остале три државне силе. Први је парламент, сребро припада влади, трећу позицију заузела је судска власт. А где је ту двор, будући да је Норвешка уређена као парламентарна монархија. Његово величанство краљ Харалд Пети је изнад свих, ено га чио и здрав, у фебруару ће да прослави 84. рођендан, а пре неки дан суверен и његова краљица Соња прославили су јубилеј – 30 година столовања на трону. Краљ редовно постројава гарду, једном седмично на двору преслишава министре, потписује законе и махом има церемонијалну улогу.

Кад смо већ код краљевске породице, пре нешто више од годину дана, тачно на Божић, трагично је страдао некадашњи зет дворске фамилије, бивши супруг принцезе Марте. Мултимедијални уметник, писац и сликар Ари Бен (47) извршио је самоубиство на велики празник. Да би спречила спекулације, његова фамилија одмах је саопштила да је уметник Бен дигао руку на себе. Породица је замолила да се даље не копа по живим ранама. Булеварски листови нису, како би то уследило према балканским правилима и обичајима, попут гладних новинарских хијена кренули да растржу покојника и истраже, ископају како је дворски зет одузео себи живот: да ли се обесио, пуцао из пиштоља, скочио преко терасе, предозирао се. Озбиљни медији па и, условно речено таблоиди, ставили су акценат на друштвени проблем суицида у норвешком друштву, а о покојнику је писано са пијететом као угледном писцу и сликару.

Овдашњи медији не објављују имена, нити иницијале жртава разних криминалаца, погинулих у обрачунима, саобраћајним несрећама, природним непогодама, осумњичених за криминална дела, оптужених или осуђених разбојника, убица, лопова, преступника, изгредника, речју – свакога ко се на било који начин огреши о закон. Црне хронике препуне су безимених људи, углавном окарактерисани на основу пола, старости, професије, а ређе по етничком пореклу. Дозволу за објављивање имена и евентуално фотографија, медији добијају од самих актера, њихових фамилија као и од полиције и суда.

Панорама Осла

Поменули смо условно таблоиде: у Норвешкој на тржишту егзистира 228 новина, углавном локалних и око десетак дневника који покривају целу земљу. Сви се називају таблоиди, али не по садржају већ по формату, величини примерка (махом 28 пута 40 центиметара). Што су за нас таблоидни медији за Норвежане су булеварска штампа, телевизија која прати трачеве, сензације. Лако су читљиви и углавном испуњени сликама. Најпознатији је и најтиражнији „Се ог хор” (Види и слушај). Али овај „таблоид” није препун крви, зноја и суза. Прате се дешавања на естради, догодовштине, понајвише из живота краљевске породице, али и осталих јавних личности, политичара, звезда, спортиста, музичара. Нема неаргументованих, жестоких оптужби, свађа, вређања, омаловажавања, понижавања, измишљених и намештених афера, скандала...

Норвешка медијска сцена строго је уређена законским прописима о заштити приватности медијских конзумената. Судови су ефикасни и ревносни у парницама против медија. Међутим главни мач правде је у рукама Надзорног стручног одбора (ПФУ) новинарског удружења. Они строго поступају, без милости према слову новинарског устава, манифеста, односно плаката како га они називају, који има необичан назив – „Буди опрезан” (установљен 1936. године и ревидиран више пута).

Плакат се састоји од свега четири члана и нешто више од 40 параграфа. Новинарски „оче наш” садржи етичке и моралне норме, кодекс понашања медијских посленика, односно плакат упозорава новинаре да им je загарантована слобода изражавања и да су медији стуб демократије. Једино слободни и независни медији су међу најважнијим институцијама у демократском друштву. Главна водиља, мото целог манифеста сведена је на реченицу коју већина поштује: „Речи и слике су моћно оружје, немојте да их злоупотребљавате.” ПФУ нема мандат да новчано кажњава непослушне медије, али има ауторитет и моћ да их натера да исправе оно што су забрљали. Ко се огреши, бива принуђен да објави исправку, објашњење, на видљивом месту уз лого ПФУ, што се сматра својеврсним стубом срама за такве медије. У прошлој години Надзорни стручни орган удружења новинара примио је рекордних 729 жалби грађана на понашање медија и новинара. Гледаоци и читаоци највише су се жалили на прилоге јавног телевизијског сервиса НРК, а потом на чланке и писања листова ВГ, „Финансавис”, канала ТВ 2, дневника „Дагбладет” и „Афтенпостен”.

Овдашњи независни аналитичари и медијски експерти тврде да су норвешки медији финансијски независни и слободни и надасве утицајна полуга у друштву. Потврђују то и најсвежија истраживања јавног мњења: 85 одсто испитаника има огромно или мање поверење у оно што читају, слушају и виде, што је пораст за 13 одсто у односу на претходно сондирање. Истраживања показују и да читаоци и гледаоци верују више обичним медијима (којима управљају професионалне редакције) неголи комерцијалним издавачима, телевизијама. Такође, шест од десет Норвежана верује у медије када извештавају о збивањима око вируса корона.

Може се слободно рећи да су норвешки журналисти повлашћена каста у друштву са високим статусом, угледом не само по финансијама. Располажу најсавременијом техником и условима за рад, доступан им је широк спектар извора информисања, власт и опозиција су партнер, а не ривал. Плате у медијима, зависно наравно и од радног стажа, крећу се у распону од најнижих који имају око 35.000 евра (бруто плата, дакле одбијају се порези који су од 30 па више од 40 одсто) до 75.000 евра на годишњем нивоу. Ту нису урачунати бонуси и прековремени рад.

Звучи парадоксално, али најплаћенији су новинари дневног листа из сфере привреде и економије „Дагенс нарингслив” (Дневне привредне актуелности, или ти по нашки – привредни преглед), следе запослени у листу „Ставангер афтенблад”, док се за трећу и четврту позицију боре журналисти из два најтиражнија и најутицајнија норвешка дневна листа – „Афтенпостен” и „ВГ – верденс ганг”. У златној средини са примањима су новинари државне телевизије (НРК) са око 60.000 евра годишњег дохотка. НРК се финансира из државног буџета и претплате која се однедавно плаћа преко пореских картица, на доста необичан начин за наше појмове. Наиме, претплату на телевизију плаћа сваки члан фамилије, ако рецимо зарађује мање од 150.000 круна годишње, даваће 200 круна претплату (нешто више од 2.000 динара), ако сваки члан у породици годишње заради више од 350.000 круна, за поседовање ТВ пријемника преко пореза ће давати 1.700 круна (близу 18.000 динара).

У редовима струке, новинарске бранше и независних аналитичара, постоји мишљење да су норвешки новинари површни, апологете уљуљкане у комфор, да су то већином салонски новинари у белим рукавицама. Да немају петљу, односно тај немирни ген, истраживачки дух, снагу да копају и откривају велике афере. Да им често у прилозима недостају одговори на свих шест питања који су алфа и омега објективног и критичког новинарства – ко, шта, где, када, како и зашто. Често им фале одговори на последња два кључна питања.

Отуда се овде као пословица цитира изјава новинара, бившег уредника и некадашњег шефа норвешког удружења новинара Пера Едгара Кокволда. Он лаконски поентира критикујући медијску слику Норвешке: „Најбоље би било да норвешки новинари себи набаве штитнике за колена, како и колико пузе, клече за моћнике!”

Коментари1
c3c3a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Четврта државна сила
Ово се вероватно не сме објавити, али човек мора да покуша. Улога медија у демократском друштву је првобитно била да објективно информишу просвећеног грађанина и да му оставе да сам на бази чињеница ствара свој став по разним питањима. А онда се неко досетио да преко медија уместо информисања шири пропаганду (или једнострану или чак и директно лажну) и да тиме влада мимо воље народа. Новинари су уместо извештача постали властодршци, и тада је демократија умрла. Гледамо њене последње трзаје.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља