Мој дугогодишњи напор био је отимање из захтева средине да бих спознао и одговорио захтевима времена. Овим цитатом, реченицом коју је 1964. за НИН изговорио Лазар Возаревић, говорећи о свом стваралачком усмерењу и стремљењу, почиње текст Весне Круљац, један од четири која се налазе у недавно објављеној монографији о овом нашем великом сликару, а у издању Вујичић колекције (2020). Поред ње ту су и Јеша Денегри, Срђан Марковић и Гордана Станишић (добитница награде „Лазар Трифуновић” за 2020, управо за текст у овој многографији) – као врсни познаваоци Возаревићеве уметности, уз Алендандру Мирчић, која је била задужена за биографске и библиографске податке.
Сви заједно учинили су да овај подухват буде вредан пажње. Не само да је дат општи идејни контекст и дух времена у којем је Возаревић, један од наших најзначајнијих послератних уметника, стварао своја, ма у којој да је фази, препознатљива дела већ су детаљно анализиране маркантне чињенице које нам помажу да се уклопимо у његов координатни систем и посебан мотивски, колоритни и композитни унивезум. А то су припадништво Децембарској групи, доба енформела и постенформела и његов цртачки опус. Вредност овоме додаје 214 репродукција његових дела из свих стваралачких мена и различитих колекција, уз насловне стране бројних изложбених каталога, пратећу документарну грађу и обиље приватних фотографија, што представља један од најсвеобухватнијих прегледа његове уметничке и личне заоставштине.
Денегријев историјско-концепцијски преглед даје уводне смернице када су у питању Возаревићеви уметнички науми, и то кроз неизбежан и битан историјски и проблемски контекст, односно указивање на, за Возаревића незаобилазну, симбиозу древног наслеђа Византије и савременог култа Пабла Пикаса и кретање од посткубистичке фигурације ка енформелу и на крају раздобљу постенформела. Марковићев фокус је Возаревићев боравак у Децембарској групи, сачињеној од сликара најразличитијих индивидуалности (како аутор евоцира речи Алексе Челебоновића), и значај који то има у његовом уметничком одређењу, посебно у односу на дешавања на међународној сцени, чији је био учесник, уз исцрепну анализу појединачних дела. Весна Круљац бави се Возаревићевом енформелном и постенофрмелном фазом, периодом од 1960. па до 1968. Поредећи наша и инострана уметничка кретања тих стилских праваца, опсежно даје преглед београдског енформела, истичући Возаревићену протагонистичку, али усамљеничку позицију у њему и његов приступ самој техници, као и његову езотеричну и геометризовану постенформел поетику – све употпуњено конкретним примерима радова. Пишући о његовим цртежима, Гордана Станишић осветљава позицију линије и тачке у његовом стваралаштву, али и иконографске и методолошке трансформације кроз који је овај вид његовог израза пролазио, уз преглед преплета његових излагачких активности и цртачке продукције и њихових тумачења.
Биографски подаци подсећају да је Возаревић рођен 1925. у Сремској Митровици и да је Академију (данас Факултет) ликовних уметности у Београду завршио 1948. на Сликарском одсеку, где је примљен је 1961. на место доцента. Поред чланства у поменутој Децембарској групи, Возаревић је био и члан Једанаесторице, групно је излагао од 1951, први пут самостално 1952. у Београду, затим су уследили Париз, Нови Сад, Загреб, Њујорк, родна Митровица (где се налази и његова меморијална галерија, чија колекција представља најкомплетнији преглед његових дела), Венеција, Бари, Рим, Брисел. Добио је три награде (међу њима и Октобарске награде града Београда 1959), дела му се налазе у многим јавним и приватним колекцијама и у земљи и ван ње. Поред сликарства бавио се мозаиком, цртежом, илустрацијом, а изведени мозаици могу се видети у Београду – хотел „Метропол”, Војнотехнички институт и Дом омладине.
Преминуо је 1968. у Београду од последица тровања крви, изазваног испарењима хемијских средстава са којима је експериментисао у атељеу на Старом сајмишту. О његовом раду писали су наши најеминетнији ликовни критичари и историчари уметности.
