С ниским температурама пропорционално расте уживање у свакојаким надимљеним делицијама, попут пршуте, табли сланине, метара кобасица, домаћих бомбона – чварака, док је неправедно скрајнут домаћи деликатес – српски аспик – пихтије.

Старинска варијанта

Зна се да се у правих домаћина ништа не баца, па тако нискоквалитетни комадићи свињетине, свињски папци, уши, делови главе и остали „вишкови” завршавају у масном пудингу, кувани у добро посољеној води с бибером, белим луком и ловоровим листом. То је и цела рецептура сланог ратлука, који се још у течном стању сипа у плитке посуде, чиније, тањире и ђувечаре и посипа, по жељи алевом паприком, те оставља на хладном да очврсне, а потом реже на коцкице или захвата повећом кашиком.

Уз буткицу и јаје

Слано желатинасто предјело има и богатију, модернију верзију – с покојом шаргарепом, першуном, куваним јајетом, на челу с буткицом, која се у рецепт „доселила” с новим временима и обичајима и из неких других јелa, док старомодна рођака „прихвата” све што се другачије не може потрошити. Ипак, зналци тврде, коме је до правих пихтија, нека се држе старог првoреног рецепта, а то значи и обе варијанте морају у велики лонац на вишесатно кување – отклопљене, док је искуство у одмеравању количине воде – пресудно. Уколико оманете, упозоравају, биће ретке или их неће бити довољно – биће меса, али не и желатина. И ако их нисте кували када је ред, на Крстовдан, а јели на Богојављење, дугачак је јануар. Нисте закаснили, јер пихтије морају да се упихтијају или спихтијају. Дакле – добра сировина, искуство, без малодушности и стрпљење, ако не „испадну” из прве, знајте, мало коме то полази за руком.

Банатске питије

Ово чудесно јело зову још и пиктије, и по банатски питије и сва три назива су равноправна, уз колоквијалне варијанте „масни пудинг”, „слани желе”, „ратлук” или хладетина. У српској „Википедији” инсистира се да је реч о српском јелу, а у доброј старој литератури правих домаћица „Великом народном кувару”, на пет страна, нижу се варијанте од зеца, младе гуске, јаја са шунком, па нишке, и оне од кечиге, пасуља и кокошке. Сигурно их има још, јер за добре пихтије, само небо је граница.

Тепају им још и „паче”, а сем рскавоврсних рецептура има и различитих приступа ставова и савета, што изискује дужи истраживачки рад на терену и међу старим искусним домаћинима, који своје „радове” не објављују на друштвеним мрежама. Тако у паорском крају Панчева, Горњој вароши, диктирају следећа правила: пихтија се мора направити дупло више него што треба, јер пола је за кућу, остало рођацима, пријатељима и комшилуку – на поклон. Тако где се зна ред, праве се трипут годишње – најмање, а ако је више пута, мора то бити непаран број.

Пихтољупци су подељени и на оне који их воле баш онако чврсте, до оних који преферирају кад задрхте, рецимо кад на улици прођу кола. Но, неспорно морају да буду бистре и прозирне као лед, што нема везе с укусом, али има с естетиком, а императив је да су тако „здраво” слане и уопште укусне да су просто слатке, као старински колачи у војвођанским селима.

Али знају да им се радују и широм Србије. У неким крајевима толико су на цени да се за њих организују посебни фестивали звани пихтијаде. Кувају се тада, дегустирају и продају у Власотинцу, Грделици, врањској Оџинки, Сврљигу и банатском Делиблату, а најпознатија је она руменачка, са супер или најпихтијом – дужине 18 метара.

И за здравље

Од желатинастог деликатеса се данас углавном бежи, јер је неправедно оптужен да је мастан, „тежак” – просто нездрав. Но, истраживањима се дошло и до апела лекара да га треба уврстити у сезонски јеловник, а препорука је нарочито упућена старијима. Наиме, поређењем разних параметара установљено је да исхраном уносимо недовољно колагена и калцијума, а ту баш могу да помогну пихтије, јер колаген се добија дуготрајним искувавањем костију, зглобова и кожице свиње, као и свињским ногицама. Па, пријатно.