Шездесетих и седамдесетих година, људи су говорили да је нешто чудно било присутно у сарајевском ваздуху. И да је то, ето, главни разлог што у граду на Миљацки беше заиста огроман број квалитетних певача и поп и рок група. Наравно, разлог овог музичког феномена никако није био „добар сарајевски ваздух”. Будући да је смештено у котлини, Сарајево почесто, посебно зими, зна бити оковано смогом. У чему онда беше та „тајна веза” да је у граду на Миљацки било истовремено толико квалитетних певача и поп и рок група? Мешавина култура?
А, ево, у ствари, како је то било.
Сарајевске поп и рок групе имале су невероватну срећу да их је квалитетним и атрактивним текстовима – а чије речи лако улазе у уши слушалаца снабдевао „ужасно талентовани” песник, како је за Душка Трифуновића говорио Горан Бреговић. Био сам студент. Једног дана, под мишком сам носио Душку Трифуновићу своју збирку песама, у црвеној фасцикли, под називом „Филомена, моја друга жена”. Носих моју збирку у Радићеву улицу, ону што је надомак тада сарајевске гламур-кафане „Парк”, или, како смо је из миља звали „Паркуша”. У овој улици је била редакција часописа „Живот”. Уредник је био један млад и драг човек ‒ Душко Трифуновић. Рече ми, да навратим поново за пар дана. „Ово што си написао није лоше, али има неколико песама које треба да дорадиш”, саопштио ми је Душко. Али мени не би баш до додатне муке.
Овај велики песник, пре него што то и постаде, дванаест година је радио у железничкој радионици као мајстор-бравар. Правио је врата за вагоне. На њима је понекад писао своје стихове. Да не побегну. Да не измигоље. Кад је одлучио да се прешалта на песнички колосек, написао је двадесет књига поезије, четири романа, неколико драма, да би се, на крају, смирио на месту уредника омладинске редакције ТВ Сарајево. Био је аутор емисије „Шта деца знају о завичају”. Али његов највећи допринос беше у његовим текстовима за забавну музику. Постао је права правцата локомотива сарајевске поп-школе. Сећам се да је често био одевен као прави рокер, са оним широким кожним рокерским појасом и са великом током на средини фармерки. Више од 230 његових песама послужише да се на њима „углазби” наша забавна музика.
Душкови стихови су у песми сарајевских Индекса „Ти си ми била у свему нај, нај, нај” и „Треба омести манијаке”, као и у песми „Главо луда”, која постаде велики музички хит Здравка Чолића. Шта би био највећи бенд на нашим просторима „Бијело дугме”, без текстова Душка Трифуновића? „Има нека тајна веза”, „Шта би дао да си на мом мјесту”, „Пристао сам бићу све што хоће”, „Главни јунак једне књиге” су Душкови стихови. Постоји не баш мало тајних веза у оној песми „Има нека тајна веза”. Ову песму је на сингл-плочи прва, 1974. године, снимила Сарајка Сабина Варешановић у издању „Југотона”. Следеће године снимили су је засебно ‒ Јадранка Стојаковић и „Бијело дугме”. Иначе, ову песму Трифуновић је посветио – чувару затвора. И текст, „Златна рибица” за групу „Тешка индустрија” и њеног певача Сеида МемићаВајту. Његови су текстови, такође, и у мелодијама „Милиција тренира строгоћу”, „Живот је маскенбал”. Текстописац је и врло популарних мелодија које су певали Арсен Дедић, Габи Новак, Жељко Јоксимовић…
Да је, неким случајем, Душко Трифуновић био текстописац на енглеској или француској забавно-музичкој сцени, барем неколико кућа у Лондону или Паризу биле би његово власништво. И то не баш било каквих кућа. У Паризу, у отменом 16-ом паришком кварту, у Улици Албони, близу метро станице Паси, постоји трг једног Француза који је био славни писац стихова за музику. Осим Душка Трифуновића, и музички студио Радио-Сарајева имао је широм отворена врата младим талентима. Значајно је било и то што је на Скендерији постојао Дом младих, где су сарајевске групе даноноћно вежбале. Дешавали су се ту и свакодневни музички „трансфери”. Врбовања. Чести преласци чланова из једне у другу сарајевску групу. Деловао је ту, упркос годинама још увек је активан, и диск-џокеј, промотор и новинар, Желимир Алтарац-Чичак. Ових дана, постао је почасни грађанин Сарајева.
А тек групе и певачи сарајевске поп и рок школе: „Индекси”, „ПроАрте”, „Кодекси”, „Чичак”, „Мића, Горан, Зоран”, „Амбасадори”, „Тешка индустрија”, „Ватрени пољубац”, „Забрањено пушење”, „Мирзино јато”, „Дивље јагоде”, „Плави оркестар”, „Црвена јабука”, „Хари Мата Хари”, „Бомбај штампа”, „Валентино”… Или певачи: Здравко Чолић, Кемал Монтено, Дино Мерлин, Ведо Хамшић, Хамдија Чустовић, „тигар са Миљацке”, који је снажним гласом неодољиво подсећао на славног Том Џонса. Па, женски сарајевски вокали: Јадранка Стојаковић, Исмета Дервоз, Неда Украден, Сабина Варешановић, Јасна Госпић... Направили су сви велики број албума. Али то је већ нека друга прича. Значајно име сарајевске забавно-музичке сцене био је и Никола Борота (умјетничко име Радован), који се након рата, скрасио чак на далеком Новом Зеланду. Он је у Сарајеву важио за пионира фолк звука. Творац је и шеф групе „Камен на камен”. Био је први власник малог тонског студија...
Наравно, не смемо заборавити ни групу „Бијело дугме” која је настала након распада групе „Кодекси”, коју је чинила тројка: Горан Бреговић, Милић Вукашиновић и Зоран Реџић. „Бијело дугме” је заправо, било равно енсглеским поп и рок групама и једина мана беше то што нису певали на енглеском, него на нашем језику. Не само музицирањем, него и самим изгледом, понашањем на бини, облачењем, и свим осталим обележјима „Бијело дугме” је, у ствари, било савршена копија чувених енглеских бендова. А најбоља њихова песма? За мене ‒ „Блуз за моју бившу драгу”.
Данас програм „Сећање на Душка Трифуновића“
Поводом 15 година од смрти Душка Трифуновића (Сијековац код Босанског брода, 13. септембар 1933 – Нови Сад, 28. јануар 2006), ИК Прометеј и Удружење Корени, организују данас програм „Сећање на Душка Трифуновића“. У 15 сати биће положено цвеће на његов гроб у Сремским Карловцима, а у 18 сати почиње свечана академија у Новом Саду у издавачкој кућу Прометеј.
К. Р.
