Ноћ у џунгли под заштитом шамана

Пукне нешто у човеку, преломи се у њему за трен и после не помажу ни молбе, ни извињења, ни сузе ни кајања. А још ако је склон лутању, онда само крене и пусти да му време покаже пут. И није му ни битно којим стазама гази.

Тих последњих месеци пред одлазак седео сам на Нишавском кеју. Малене папириће претварао у авиончиће, бацао их а они су слетали и губили се у таласима Нишаве.

У сваком је нека песма, нека мисао, неки стих. Давим оно најбоље у себи и гледам како ти авиночићи нестају у таласима. Помислио сам како би ваљало те стихове претворити у авионе, на крилима сваког од њих исписати имена разних градова, а онда их једног јутра убаци кроз њен прозор у собу, па је после водити по свету, од Русије преко Аустралије до Индонезије, Аргентине и Кариба. 

Проклети романтик у мени. Зашто када знам да се за то нема ни снаге ни моћи. А од те вечери више немам никога. 

Али молитве се услишују а зацртани путеви сами отварају кад се једна обична шетња претвори у слање докумената за лутрију, а онда и у интервју у америчкој амбасади. И онда неки нови живот, неки нови људи и градови, нови језик, нови Ја. Али какав живот, какви предели и ваљда оно најважније, какав ја? Нико то неће знати. Сигурно је једино да се садашњи Ја дави у таласима Нишаве. 

И напукло дрво срасте али никада у потпуности не зарасте, а камо ли човек. Али зато су ту живот и време да лече. А ту је и по нека добра жена. 

Умео је живот да ме повремено изненади када се у њега увуче неко ненадано пријатељство са неким посебним и паметним људима, као на пример, када сам у једном нишком аутобусу случајно сусрео моју Ив.

Те љубави са путовања најлакше су за обоје, јер жена добро зна да се скитница ничим не везује и онда му се предаје потпуно и без резерве, слободна од свих својих личних заблуда и предрасуда. Знајући да време ради против ње и да га нема много она онда једноставно ужива у сваком трену и бива истинита и своја. 

Марија је добра жена. Имала је лепоту и темперамент жена из јужноамеричих џунгли. Била је емигрант као и ја и то ме посебно везало за њу. Пореклом из Венецуеле, побегла од Чавеза, Мадура и од свих осталих глупости, а свој мир је покушала да нађе у Еквадору.

Ни сам не знам како ми је пошло за руком да је на пар дана украдем из Кита и одведем у Еквадоријални Амазон, на обалу реке Напо надомак града Тена. Хотел, шумски бунгалови смештени тик уз реку а мени се целе ноћи чинило да напољу лије несносна киша. И целе те ноћи Марија је умела да љуби, воли, слуша, говори и да ћути онако како само те жене вреле крви знају и умеју. 

Дани самоће се некако и поднесу, али ноћи. Од ноћи се у самоћи добија страх и лудило од кога се не бежи ни у пиће, ни у уметност, ни у било какве пороке. То се једноставно издржи или не. Молитва уме да помогне, али тешко да и она помаже. Али онда живот донесе такве изненадне тренутке победе и утехе као награду.
Маријине очи светлуцају лукавошћу исконских шамана џунгле.

Један од њених предака уистину је био шаман који је припаднике свог племена лечио халуциогеним травама и уједима мрава. Та ретка врста мрава приликом уједа оставља у крви и малу количину отрова па се душа што од отрова што од бола баца у транс, бежи из тела и одлази у свет слика и илузија где се меша са палим духовима,  плеше и бори се са заборављеним успоменама из прошлости.

Кажу да се са тих астралних путовања измореног тела, малаксали и исцрпљени, путници враћају са истином о себи. 

- Можда би требао да пробаш ајахуашку? Можда ти она покаже од чега толико бежиш? - шапуће ми на шпанском, језику који једва разумем али га необично волим.

- Није потребно душо. Веруј ми. Ја све те слике гледам испред себе свакога дана. Мој је ум проклет незаборавом. А слике макар и из треће године живота јасне су и играју преда мном као да су се десиле јуче. 

Једном сам као мали три дана и три ноћи провео плачући и тражећи кључ са црним пластичним рукохватом какве су имале југословенске заставе. Отац је отишао из наших живота и са собом узео и ауто, не слутећи да је црна пластика на кључу постала једна од мојих омиљених играчака. Три дана и три ноћи сам урлао,  запомагао, плакао и дозивао и оца, све док се нису сетили да позову мог ујака који је имао сличан ауто и сличне кључеве. Држећи у руци копију тог кључа напокон сам успео да заспим. 

Веруј ми, није мени потребна ајахуашка. Преслаба је она за наше Балканске отрове. Него, реци ми, јеси ли ти у овим џунглама и планинама икада видела дрво шљиве, или је оно за тебе исто тако егзотично као што је су за мене били банана или ананас?

- Нисам. Нисам никада видела и можда сам их јела само пар пута у животу. Укусне су. Тамо одакле си ти има пуно шљива?

- Са јесени... Ти ни јесен никада у животу ниси видела? Не знаш ни шта су годишња доба, ни јесење боје. С јесени се цела моја Србијица плави од плавих шљива, а онда ми печемо своју ајахуашку од тог племенитог воћа. Седимо данима поред наших казана и чекамо да тај мелем исцури их њих. Тај нам је напитак био и лек и утеха, и помоћ и молитва. И зато се пре него што га испијамо и прекрстимо, то је за нас свето пиће.

Веровала или не, чак су се и цариници на чикашком аеродрому навикли на чињеницу да се у српским коферима увек налази бар неколико литара овог напитка па нас све мање даве питањима а све чешће само пуштају да прођемо. 

Гледа ме разиграним очима, љуби, па опет гледа, па опет љуби. Напољу ми се чини да лије несносна киша иако то само шуми река. 

Требаће ми ови тренуци и ове слике у данима који долазе. Требаће ми овај мирис реке, џунгле, њеног тела, требаће ми ове очи и пољупци када око мене не буде било никога и када се из звучника касетофона по ко зна који пут буде чуо добро познати стих, „Требају ми ноћас нека давне жене...”

А она уме да ноћ учини дугом. Да измеша сан и стварност. Да учини зору недостижном. А ни зора није јутро. Зора је тих пар сати ни дана ни ноћи, ни јаве ни сна, део круга резервисаног за љубавнике, путнике и очајнике. 

Те очи су уистину шаманске. Црне као ноћ. Чекају да падне мрак и онда почињу да светле пламеном јаким као ватра. У њима у исти мах има магијског, исконског, вештичјег и дечијег, разиграног и застрашујућег.

Годи ми мисао да оне својим шаманским вештинама на моме лицу читају трагове знане само шаманима који су проникли у тајне природе, духова и вечности. Да ове ноћи сијају поред мене баш због онога што су виделе. Та помисао просто лечи. И зато те очи ових и наредних неколико дана љубим свим снагама, колико год могу, љубим их као да им нешто дугујем. 

А дугујем им читав један живот, који никада нећу моћи да им дам.

Срећући се са овим чудним људима џунгле, у чијим културама појмови као што су време, прошлост, садашњост, јава и сан, машта и стварност немају тако јасно одређене границе, већ се непрестано преплићу и мешају, једна ствар постала ми је кристално јасна.

Ништа не остаје избрисано у прошлости. Прошлост је увек ту, нераздвојна од садањег трена као што се и сенка не раздваја од светлости. Она плеше около наших заблуда и из прикрајка вреба на нас.

Исто је тако и са помислима и сновима. Они испрва имају немерљиво малену али ипак стварну енергију, а онда расту све док једног дана не постану стварност. 

Због тога сам необично сигуран у једну ствар. Док један човек на прагу четрдесетих лежи у овој џунгли поред једне лепе Амазонке, крици трогодишњег дечака који је тражио кључеве свога оца плешу около њих и одзвањају кроз џунглу дубоко у ноћ. 

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика