петак, 16.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 31.01.2021. у 10:00 Радмила Васиљевић
ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Кад је Бог био црн а ђаво бео

(Фото Википедија)

Био је последњи дан месеца октобра 1918. године, дан Светог Луке, када је путем ка Обреновцу прошла једна српска коњичка патрола. Људи, жене и деца и све што је могло да трчи излазили су и трчали за ослободиоцима.

Иако су то били непознати људи из ко зна којег краја Србије, стали су обасути грљењем, љубљењем, као да су најрођенији и најмилији. Жене су износиле мед, воће, ракију и друго што се нашло у овим тешким временима, китиле их последњим пешкирима и вуненим чарапама.

„Браћо и сестре, срећна вам слобода!” – и они узбуђени, промуклим гласом викали су придолазећем народу, покушавајући да пробију гомилу. Њихов задатак је био да извиде да ли је од непријатеља потпуно чист терен око Саве.

„А где су наши, наши Посавци?” – питале су кроз сузе мајке, жене, сестре.

„Иду, иду… ту су негде! Само што нису стигли!”

И заиста, сутрадан су стигли они што су имали срећу да пређу живи преко Албаније, да преживе ту голготу, кроз глад и тифус мимоиђу трагедију на Крфу, избегну швапске сумарене – подморнице и у тим приликама певајући: „Свако се боји и има трем, неи’ће швапски сумарен.”

Ови људи, обични сељаци који до рата нису ишли даље од Обреновца и Београда, видели су сада Грчку, неки Италију, Француску и северну Африку. Прешли су неколико мора, били у великим градовима, дружили се са црним људима, заволели Французе као своје блиске, говорећи да су исти као Срби, само не знају да говоре српски, покушавали да се приближе хладним Енглезима, заљубљивали се у њихове болничарке. Постали су горди што су пробили Солунски фронт и понели са посебним поносом назив Солунци. Причали су приче, скоро невероватне за оне што их нису доживели, мада су биле истините. Наши к’о наши, понекад се неко и подругивао и загледао са неверицом, али су се многе приче и сачувале од заборава.

Бистар сељак М. С. из Барича, друштвен и разговаран, радовао се у напретку, а напредак је био доћи до Солуна. Дружио се са црнцима Сенегалцима, који су били у француској војсци. Иако није знао ниједну реч другог језика, а ни они нису знали српски, „водио” је са њима дуге разговоре, да би сазнао нешто о њима, њиховом животу, обичајима и др.

„Имате ли ви Бога!” – пита он Сенегалце, правећи разне гримасе и погледе да им објасни шта је то Бог. Згледају се Сенегалци међу собом. Претпостављају шта овај пита, па када се сете, сви у глас повичу „Да!”. Сад иде друго питање: „А да ли је ваш Бог бео или црн?” – пита М. С., показујући небо и своје и њихово лице док не добије одговор да је њихов Бог црн. „А мој је бео!” Онда следи питање: „Какве вам је боје ђаво?” Онда прасну у смех кад схвате да је њихов ђаво бео као Србин, а његов црн као они и за тај дан је разговор готов.

Други пут стану Срби поред пута и чекају нека савезничка кола (камион). Енглези пролазе гордо, ни погледом да удостоје српске војнике, али Французи стану и помогну дружини да уђе у камион.

„Бон Серб! Бон Серб! – потапшу по неког по рамену, а овај не знајући да то значи добар, претпостављајући да значи болестан, одмах се хвата за стомак и превијајући се тобож од бола виче: „Стомак – коњак, коњак!” Није важно да ли му верују, пред првом кантином се застаје, наручују коњак и пије за живот Срба и Француза.

Било је и оних српских бораца који су се повлачили у себе, дубоко патећи од носталгије. Тако је Лазар Чучковић још на Крфу осећао да се неће кући вратити. Вадио би из сандука везене вунене чарапе, које су могле да га кроз Албанију заштитите од зиме, гладио их и љубио. Њих му је од вуне њихових оваца исплела и извезла његова лепа и млада жена Јока. У њима је Лаза гледао свој тек започети живот, кућу, воћњак, њиве и све што је волео. Кроз сузе би говорио: „Ја се кући нећу вратити. Умрећу негде у туђини, а ви ми кад умрем обујте ове чарапе, да са њима почивам. То је једино што имам из Србије.”

И заиста, у првим борбама је био рањен и од рана умро. Другови су га сахранили по српском обичају, „онако како ваља и како треба”, пошто су му претходно обули везене чарапе вољене жене „да му лакше буде самом у туђој земљи и страшном свету”. А када су пошли у пробој фонта, онима који нису то доживели запалили су свеће и са гробова узели по мало грчке земље за уцвељене мајке и несрећне породице. Међутим, ни многи од њих нису стигли до својих кућа.

Приликом повлачења српске војске ка Албанији 1915. године, нарочито када су повлачење пресекли Бугари, многи борци су пали у аустријско и немачко ропство. У Немачкој и Аустроугарској су их сачекали лагери ограђени жицом, мучење и храна од репе, гора него што се

у Србији даје свињама. Мало после им је било лакше, када су распоређени на рад. Најбоље су прошли сељаци, јер су радили послове у којима су се добро сналазили.    (Извор: подаци из рукописа за хронику Барича Вите Радовановића) 

Коментари17
1babb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milivoje Krgovic
E, svaka mu čast za ujedinjenje, e brate usreći ovu jadnu Srbiju i nase Drzavljanstvo dadosmo onima koji ga nikad nisu imali. Pa ljudi, Karadjordjevici su grobari Srbije, zar vam još to nije postalo jasno.
Stevo
@Daca, zajednicki imenitelj mucenika i heroja Velikog rata i komunista je da su SRBI, od iste majke i oca! Kad to shvatite, da komunisti misu vanzemaljci nego rod rodjeni opisanih heroja, mozda i razumete nesto u zivotu! @Macak, gospodine Macak: A kad je to Srbiji bilo bolje pre kralja Aleksandra, ako biste bili ljubazni da nas edukujete? Mislite na latne kasike Dusanove Srbije? Ma to je crtani, Tomy i Jery!
Dusan T
@Daca Na zalost ta cinjenica sporo dopire do srpskog mozga. Kako drugacije objasniti da nismo mogli da se rastociljamo imena Jugoslavija, sve dok Milo nije resio da se otkaci od svoje rodbine u Beogradu. Kako drugacije objasniti da i posle toga, Srbiju i dalje jasu Jugosloveni. Rekao bih da su se dobro utvrdili u Beogradu i da Srbija nema nikakve sanse, sve dok je Beograd dere i odlucuje o njenoj sudbini. Od novobeogradskih mangupa do vracarskih salonskih revolucionara, svi su isti.
Macak
Nije nuzno ici tako daleko. Bolje je bilo i za njegovog oca. Aleksandar je bio najveca greska pomenutog vladara. Njemu nikada nije trebao da preda tron, a to kako je pomenuti Aleksandar dosao do istog, mimo reda i sve uvukao u nesto iz cega jos uvek ne mozemo da se izvucemo.... On je ekskluzivni krivac za dolazak komunista. Mozda ne sa namerom, ali ubistvo iz nehata je i dalje ubistvo.
Прикажи још одговора
dimitrije
Treba stati sa tom mitomanijom o velikom ratu. To je najveci sunovrat ljudskog drustva na svetskom nivou. Milioni nevinih su umrli, da bi bogatasi bili jos bogatiji. Nikakve slave tu nema. Trijumf ropstva.
Daca
Muka,junastvo i hrabrost.Sve te zrtve smo pogazili i predali u ruke komunistima.Umesto da gradimo drzavu na takvim,jakim temeljima,mi smo je predali onim koji su drzavu dobili na poklon.Umesto hvala,oni su razvalili sve za sta su izginule generacije Srpskih rodoljuba.Nasim precima jedno veliko"Izvini i oprosti"
Stari Beograđanin
Daco ne znam o kakvoj "hrabrosti" pišeš- da su ondašnji, preostali Srbi bili hrabri, a njih tada više nije bilo, hrabri su izginuli u ratu, sprečili bi Aleksandra, Pašića i drugu bratiju da srpsku pobedu prokockaju ujedinjenjem sa Hrvatima i Slovencima. Valjda je Aleksandar, potomak trgovca svinjama i vojnika austijskog "Frajkora" Karađorđa hteo da postane kralj velike države a ne samo male, u ratu opustošene i nazadne Srbije. Možda je Bog hteo da kralj svoju glupost u Marselju plati glavom!
Macak
Taj eksperiment Aleksandra Karadjordjevica Srbiji je zagorcao zivot na duge staze. Da smo, a mogli smo uzeli samo teritorije na kojima smo bili vecina i prepustili Hrvate i Slovence volji Austrije i Madjarske, a razmenili manjine za nase koji bi ostali na tudjim izbegli bi mnogo toga, pa cak i ovo sto nam se danas desava. Njegovo kopiranje Franje Josifa, a posle isto to i onog Broza mi smo poprilicno platili, a ocigledno da cemo to nastaviti i u buducnosti.
Прикажи још одговора
Пантелија
Слава и Хвала нашим дичним прецима!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља