Живот са короном наметнуо је нове облике рада у многим областима па тако и у образовању. Ограничена могућност окупљања натерала је компаније и установе да организују појединачни рад код куће, а сваки појединац је дужан да резултат електронски пошаље своме пословодству.  Да би се у школама избегао рад по одељењима (велике групе) примењено је изнуђено решење – онлајн  настава. Међу могућим наставним иновацијама о којима се у периодици, нарочито у круговима заљубљеника у  електронске технологије, пише и говори је и електронско учење. С правом се истичу многе предности таквога учења. Оно је врло комфорно. Може се учити било где и било кад без обзира на то колико је удаљен наставник који држи предавање. Оно је врло економично и за школу и за ученика, избегава се низ трошкова (путовање, становање и други издаци  у удаљеном граду). Не мора да буде везано за школу па свако може себи да бира програм према интересовању, а и најпогоднији облик учења. Значи, врло је еластично пошто га појединац може прилагођавати својим потребама.  Преко интернета могу се користити најбогатији информацијски фондови. Избегавају се многи рутински послови које су преузели рачунарски програми.

Све је ово тачно нарочито кад је реч о слободном учењу, курсевима за доквалификацију, савлађивању страних језика под условом да за то постоје припремљени наставници, разрађени програми и одговарајући  наставни и дидактички материјали. Наше школе су се, због короне, изненада нашле у сасвим новој ситуацији. Морале су да прибегну  настави преко мреже за коју нису припремљене ни кадровски, ни организацијски, ни дидактичко-методски, за коју не постоје ни  припремљени програми, електронски уџбеници, приручници, радне свеске.  Образовни процес се своди на то да наставници на мејлове ученика шаљу задатке које они треба да реше и решења врате школи, наставнику. Дешава се да средњошколац истовремено добије велики број задатака које треба да реши у кратком року. Таквим радом тешко  се могу остварити основни циљеви образовног система – да ученик шири своје сазнајне видике и развија критичко мишљење. Сви ученици добијају исте задатке, нема прилагођавања захтева различитим претходним знањима, интересовањима, способностима и различитим радним стиловима ученика.

Електронско учење, и кад је најбоље организовано и припремљено – кадровски, материјално, програмски, материјалима за учење, у многим својим елементима не може бити алтернатива настави „очи у очи”. Ученик се налази у новој психолошкој ситуацији, он је сам са компјутером, нема око себе вршњачког окружења, ни помоћи наставника. Настава „очи у очи” је огроман ослонац и наставнику и ученику. Наставник контролише наставни процес и ако осети да је ученицима нешто неразумљиво, одмах коригује план, некад се врати на раније обрађено градиво, да у знању ученика не остану „рупе”. И мотивацијски настава „очи у очи” је супериорна јер пажња ученика се боље мобилише, а кад они одговарају наставник их подстиче погледом, изразом лица, покретима главе и руку, говором тела. Све то изостаје у електронском учењу оваквом како је код нас присилно организовано.

Школа је један од најважнијих социјализацијских чинилаца у животу сваког појединца, ученик је свакодневно у прилици да осети себе у групи, да се прилагоди групним захтевима, да нађе своје место у одељењском колективу, да се афективно испољава, да комуникацијски напредује, да  формира систем вредности. Организација рада  по групама у којима чланови сарађују  и један другоме помажу је, такође, важан социјализацијски фактор и добра припрема за тимски рад кад се сутра нађу на радним местима. А пред рачунаром  ученик је као усамљеник на пустом острву.

Проблем контроле знања у онлајн  настави је огроман. Наставник који је проследио задатке ученику не зна да ли их је самостално радио, да ли му је неко помагао да схвати оно што му је нејасно (и то је велика тешкоћа, јер нема с киме да се консултује) или му је други све урадио а он се само потписао. А то је основа за оцену.  У раду  код куће, јер све се своди на самостални рад, нема подстицаја и потребна је велика самодисциплина и снага воље да би се задаци савесно урадили.

У земљама у којима је електронско образовање развијеније и већ има уходане методе и организацију, постоји проблем верификације знања стечених електронским учењем. Многе компаније неповерљиво гледају на онлајн сертификате. Да би се проверила њихова вредност реномиране образовне установе примењују читав низ мера верификације – видео- конференције, посебне програме, излазне тестове. Програми електронских курсева често су сумњиве вредности па се корисник, који је унапред платио курс и све материјале, после неколико часова учења, увери у њихов низак квалитет.

Могућности електронског учења  нарочито су ограничене у оним наставним областима у којима се подразумевају експерименти и коришћење таквих наставних средстава која су преко мреже недоступна. Такви предмети су, на пример, физика, хемија, биологија у којима се теоријска знања експериментално и на посебним училима поткрепљују. Није исти квалитет знања о људском костуру стечен на основу текста и слике на екрану и  оног стеченог на моделу. Добра настава физике и хемије се не може замислити без кабинета у којима су електричне кугле, амперметри, кондензатори, реторте, хемијски реагенси.  Проблематична је и организација електронске наставе физичког васпитања (фискултурна сала, справе). Где је год потребна пракса (на пример у медицинским школама и на факултетима) електронско учење је немогуће. Када би електронско учење било толико моћно као што неки мисле, студенти из многих земаља не би ишли да слушају наставу на престижним универзитетима у Енглеској и Америци, него би у папучама учили електронски у својим домовима.

Нама остаје да размишљамо како да ублажимо лоше ефекте онлајн наставе. Ако се епидемиолошка ситуација побољша, можда би се школска година могла продужити за месец дана и тако школама омогућити да, извесно време, нормално раде.

На крају наводимо занимљиво мишљење Варилија о компјутерској технологији на којој се заснива електронско учење.  Он се пита: „Шта доноси сајбер простор, компјутерска виртуелна реалност? Гомилу збрканих поремећаја (визуелних, социјалних, психомоторних, афективних, интелектуалних), при чему деца и одрасли нису потомци, наследници и сродници генима него неизрецивом техничком контаминацијом. Због губитка  ’слободе понашања’ свака критика технике је скоро нестала и несвесно смо склизнули из чисте  технологије у догматизам  тоталитарне технокултуре. Упали смо у замку онога што је прогрес учинио од нас, постали смо лишени употребе наших природних пријемних органа, наше сензуалности, ухваћени у мрежу над мрежама, умрежени виртуелном стварношћу интернета.” (према М. Андевска)

Не морамо се у свему сложити са њим, али његово упозорење да не смемо технологизовати нашу људску  природу треба озбиљно схватити.

Професор