Ужице – Кад се у истој књизи песме певају на ромском и српском језику, двојезично описујући осећања и свакодневицу наших Рома, онда је то особено преплитање блискости и разлика две поетике, лирике, граматике. У једној збирци две вредности, допринос двема књижевностима.
Управо то постиже песник ромске поезије из Ужица Предраг Пеђа Јовичић (56) и у новој књизи песама „Цигански велики сан“ („Романо баро суно“). Свом младалачком опредељењу веран и у зрелим годинама, једини Ром књижевни стваралац у округу златиборском, Јовичић је аутор пет самосталних књига и заступљен у 22 заједничке (прву своју још је у раној младости објавио). Остаје доследан стварању песама у прози и на ромском и на српском језику.
– Прво напишем песму на српском, поведен емоцијама, расположењем, животном борбом. А онда је препевам на ромски – открива за „Политику“ овај песник и додаје:
– Да би Ром на овакав начин писао поезију, а то ради нас неколико у Србији, мора пре свега добро да познаје српску књижевност, њене вредности, правила, историју. Нама нису свакодневно доступне књиге на ромском језику, делом због мање продукције нашег стваралаштва, делом због недовољних улагања државе у ромску писану културу и дугог чекања за средства на конкурсима. Наравно, за овакво писање треба добро познавати ромски језик и културу, обичаје, начин живота, свакодневне жеље и бриге...
У чему је посебност ромске поезије, питамо нашег саговорника.
– У томе што је истинита, пева се из душе, што спаја недаће свакодневице с љубављу и топлином можда више него друге поезије. Живот којим Роми живе бременит је тешкоћама. Од места у друштву, узалудног тражења животних шанси, немогућности запослења упркос завршеним школама (то овај песник лично већ деценијама осећа - прим. Б.П.) до разних других изазова овог времена у коме је, нажалост, новац мера свега. Кажу учени људи да Роми, за разлику од других народа, деле своју тугу као да је она друга страна среће. Зато нам се поезија дотиче животних невоља, али у себи носи и много топлине, љубави, емоција, каткад и весеља.
Пеђина нова књига „Цигански велики сан“ је двојезична збирка са 50 песама. Сачињена је тако да се стихови на једној страни исписују на српском, а ромским на другој. Рецимо, у песми „Да те питам“ („Те пучавав тут“) стих „Боже, само да те питам, ја сам гладан, сиротиња и Циганин“ на следећем листу је исписан „Девла, те пучавав тут, ме сем бокало, чороро ем Ром“.
– Књига је изашла уз финансијску подршку Министарства за културу Србије, на основу конкурса за издавачку делатност. То је први пут за мојих безмало четири деценије поетског рада да ми министарство на овај начин помаже, хвала му, надам се ово неће бити последњи пут. А с обзиром на то да за ову врсту поезије постоји интересовање и ван наших граница, превели смо књигу „Цигански велики сан“ на енглески (превод ми је бесплатно у Лондону урадио Владимир Давидовић), песме су ту написане енглеским и ромским језиком. Спремам се да ово издање пошаљем у Енглеску, Шпанију, Шведску и друге земље за потребе ромских удружења – истиче Јовичић.
Рецензију за књигу „Цигански велики сан“ написао је недавно преминули проф. др Рајко Ђурић (1947.-2020.), који је био новинар и уредник у „Политици“, председник Међународне ромске уније, један од најумнијих Рома у свету. Рајко овде у запису под насловом „Поглед кроз замагљене прозоре живота“ пише да „смрт непрестано магли живот Рома: кад погледају у Сунце, Сунца нема, кад потраже Месец на небу, Месеца нема!“. Те одговоре покушава да докучи Предраг Јовичић који „као да је писао ову збирку ослушкујући Маћадове стихове о циганском Исусу и гледајући циганску Мадону са Исусом у наручју славног ренесансног сликара Тицијана“, оценио је Ђурић, додајући и ово:
– Велики сан попут огромног магнета држи све људe на окупу. Док сања делић тог Великог сна, свако биће региструје око Великог сна и препознаје у том сну своје властито лице. Роми, који су оличење најдубље и свеопште патње, у непрестаном су дослуху са тим Великим сном.
Некад је песник Пеђа Јовичић био учесник књижевних манифестација широм бивше СФРЈ, у Шпанији, Француској (гост нашег Културног центра у Паризу), у Пољској. Тога у овим временима готово да нема. Он у стварању, ипак, не посустаје и припрема још једну књигу која ће, каже, сумирати урађено и бити нешто посебно.
