У жељи да сазна у каквим породицама долази до насиља деце над родитељима, да ли постоји типичан профил родитеља који трпе насиље својих синова и кћерки и шта је то што карактерише насилну децу, др Милана Љубичић, ванредна професорка на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, анализирала је све случајеве злостављања родитеља од руке синова и кћери који су се нашли на евиденцији 17 центара за социјални рад на територији Београда у периоду од 1. јануара 2010. до 21. октобра 2016. године.

Резултати њене студије под називом „Насиље деце над родитељима”, коју је управо издао Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, показују да су мајке много чешће жртве насилне деце од очева, а статус удовице или удовца повећава шансу да ће постати мета насиља. Анализирајући 772 случаја насиља деце над родитељима, она је дошла до закључка да је преко 60 одсто виктимизованих родитеља старије од 65 година, а мајке су много чешће биле жртве насиља од очева. Најмањи број инцидената над родитељима пријављен је у Барајеву, Гроцкој и Савском венцу, док је највећи број пријављен на Чукарици, Новом Београду и у Младеновцу.

– Резултати ове студије говоре да и синови и кћерке према родитељима најчешће примењују више насиља одједном – физичко, психичко и економско насиље. Родитељ који је претучен по правилу је претходно изложен вербалним погрдама и претњама, а од њега се врло често тражи да испуни материјалне захтеве деце. Посебно забрињава податак да чак две трећине родитеља трпи насиље дуже време и да је само петина њих била изложена једном насилном инциденту. Иако су две трећине жртава женског пола, присутан је тренд пораста броја очева међу жртвама насиља. Највећи број мајки доживи или пријави насиље у шездесетој, а очева у 62. години, а међу жртвама доминирају удовци и удовице. Очекивано, највећи број родитеља су пензионери, а највећи број породица у којима се дешава насиље деце над родитељима добростојећи је – наводи ауторка ове студије.

За разлику од већине аутора страних студија, Милана Љубичић није склона тврдњи да су предоминантни насилници синови, а жртве мајке – иако се међу насилницима налази далеко већи број мушкараца него жена, примећује се тренд пораста броја очева међу злостављаним родитељима и кћерки међу насилницима. Чак трећина насилника била је у четвртој деценији живота када је насиље пријављено, а приметно је да број синова који злостављају своје родитеље има тенденцију благог раста до четрдесетих, а онда опада. Када је реч о кћеркама, такав тренд не постоји – оне су у највећем броју насилне између 40 и 50 године живота.

Иако највећи број насилника има завршену средњу школу, насилници примењују идентичне врсте насиља, независно од образовања – према родитељима је једнако сурова и једна високообразована професорка у средњој школи и један син који је завршио само основну школу. Подаци о брачном статусу говоре да око половине насилника никада није ступило у брак, што намеће логично питање да ли одсуство (брачног) партнера представља ризик за појаву насиља. Нешто више од половине насилника нема сопствену децу, а свега 40 одсто њих се остварило у улози родитеља.

Подаци о професионалном и материјалном статусу насилника говоре да је већина насилника заправо без посла, а међу запосленима најбројнији су они који обављају радничка, потом службеничка и стручњачка занимања. С родитељима у скоро 96 одсто случајева живе они који немају никакве приходе, а посебно је трагична ситуација када су деца зависници од психоактивних супстанци, која готово без изузетка нападају родитеље да би изнудила новац за куповину дроге. Због тога неки од њих својевољно деци обезбеђују новац за дрогу како би избегли да буду жртве насиља.

Иако највећи број насилника спада у категорију физички здравих особа, њихово психичко здравље је далеко проблематичније. Без обзира на чињеницу да чак 45 одсто насилника спада у категорију психички здравих особа, они су на подједнако бруталан начин насилни према својим родитељима, а њихово понашање најчешће је мотивисано имовинским разлозима или осветом према родитељима због неправди које су њима или другим члановима породице чињене током живота од стране жртве.

– Готово четвртина родитеља минимизира своје патње тако што пориче озбиљност повреда или пак негира да је до насиља уопште и дошло. Потом следе очеви и мајке који траже рационална образложења за понашање своје деце, а свега осам процената родитеља испољава отворено непријатељство у односу на потомке и захтева да се они оштро казне због физичког или душевног бола који су као родитељи претрпели – закључује ауторка ове студије.