Србија ускоро добија Закон о обновљивим изворима од којег ће, у координацији са изменама Закона о енергетској ефикасности, користи имати грађани јер ће моћи да производе и продају зелене киловате и тиме смање потрошњу енергије у својим домаћинствима и рачуне за струју и грејање.
– Значи свако ће моћи да на своју породичну кућу или своју зграду у којој живи један, пет или педесет људи стави соларне панеле. И самим тим да смањи трошкове на свом рачуну за електричну енергију – објаснила је министарка енергетике Зорана Михајловић.
Уколико, наводи, не потроше то што произведу из соларних панела, тај део енергије моћи ће да оде у мрежу и могу да имају уштеду на свом рачуну. План је да наша земља до 2050. обезбеди 50 одсто енергије из обновљивих извора, чиме ће знатно смањити загађење које је резултат производње енергије из угља и мазута.
Све је то лепо, само нико није обавестио домаћинства колико ће их коштати постављање панела. Да ли је технички изводљиво да само један или два од 60 станова у згради може да постави за себе панел. Да ли Србија има довољно сунчаних дана у години да би се та струја несметано трошила цене године и за које време ће се онима који имају новца да их ставе на кровове, инвестиција исплатити.
Ова питања су утолико логичнија ако се зна да у Србији већина домаћинстава поготово у старим зградама нема финансијских могућности ни за замену дотрајале столарије, изолацију зидова... Накнада за енергетску ефикасност се од прошле године обрачунава и на сваку литру горива како би се обезбедио фонд новца за оне који би да ушушкају своје куће и станове, јер банке, како је познато нису баш биле дарежљиве да изађу у сусрет и дају грађанима повољне кредите.
Дејан Стојадиновић, консултант за енергетику, објашњава да постављање панела од једног киловата заузима 2,5 квадрата кровног простора и кошта око 1.000 евра. А колико се њих може поставити на кров зависи од тога колико су велики.
– Технички је изводљиво ставити панеле на кров, а да се струја дели на онолико станова колико је учествовало у инвестирању. Треба знати да панел од једног киловата у Србији годишње произведе око 1.200 киловат-часова електричне енергије – објашњава Стојадиновић.
Он још додаје да ће однос између купца и продавца и „ЕПС снабдевања” бити регулисан уговором о откупу струје, само је питање по којој ће цени ово јавно предузеће преузимати зелену енергију. Објашњава да нови предлог Закона о обновљивим изворима енергије (ОИЕ) предвиђа да ЕПС ову струју откупљује по цени којом ће покривати своје трошкове производње, како не би био на губитку, плус мрежарина... Осим тога сваки потрошач у Србији има другачију цену струје јер неко месечно троши у просеку 360 киловата и стално је у зеленој зони, а неко је у најскупљој црвеној зони. Цела ова прича, додаје, има највише смисла за велике потрошаче електричне енергије.
Упитан да прокоментарише најављене измена Закона о ОИЕ, као и могућност да свако домаћинство производи струју па и да је продаје трећем лицу, проф др Милош Бањац, бивши помоћник министра за обновљиве изворе у Министарству енергетике, активан члан Одбора за енергетику САНУ каже, да ова могућност није предвиђена новим законом о ОИЕ.
– Домаћинствима у Србији највећи снабдевач електричне енергије је „ЕПС снабдевање”, па према томе нема говора да физичка лица могу да је продају електричну енергију трећим лицима. Свако домаћинство има право да бира свог снабдевача и нека домаћинства већ снабдевају приватни снабдевачи. Нови закон о ОИЕ уводи појам „купац-продавац” електричне енергије и тако предвиђа да физичка лица струју из обновљивих извора произведену „иза бројила”, исто као и до сад могу да користе за сопствене потребе, као и да вишкове произведене електричне енергије могу да продају њиховом снабдевачу – наводи Бањац.
Наш саговорник наглашава да би једино „ЕПС снабдевање” могао да откупљује овако произведену електричну енергију, а по цени коју он одреди. Удео ЕПС-а на тржишту је око 97 процената, упркос чињеници да у Србији тренутно послује више од 70 снабдевача. Управо је ту реч о покривању укупне крајње потрошње електричне енергије, који укључује индустрију и јавни сектор, каже он.
Нажалост, ни овим законом ни Законом о енергетици није регулисан однос између „купца-продавца” и снабдевача електричном енергијом, па је тако остављена могућност „ЕПС снабдевању” да условљава цену по којој ће откупљивати овако произведене вишкове струје. До сада је та цена била такозвана производна цена по којој сам ЕПС производи електричну енергију из сопствених термо и хидроелектрана, без урачунате цене мрежарине, без ПДВ-а, акциза… која је тако далеко нижа од оне коју крајњи купци плаћају и која је далеко од стимулативне.
Дакле, уколико се озбиљно не промени предлог Закона о ОИЕ од овог иначе стратешки важног и пожељног соларног програма се ништа неће остварити. Подсетићу и на сличне изјаве министарке из 2013. године а у вези са изградњом мини-хидроелектрана. Милош Бањац цитира и једини члан (59) Закона о ОИЕ који регулише ову област а према коме крајњи купац има право да прикључи електрану која користи обновљиве изворе енергије на унутрашње електричне инсталације свог објекта за потребе сопствене потрошње при чему инсталисана снага електране не може бити већа од одобрене снаге објекта крајњег купца.
