Дан државности у Норвешкој је највећи празник, већи од Божића и Васкрса, већи од Рамазана и Дана победе.
То је рођендан не само Норвешке као државе, већ свих њених становника.
Не само држављана, већ и нас емиграната, избеглица и осталих. После четири године проведене овде и ја овај празник доживљавам и осећам као свој. И сваке године сам љубоморан на данашњи дан.
Љубоморан сам на начин како га Норвежани поштују, осећају и прослављају. Сви су обучени у народне ношње, а они други, који не носе ношњу, носе свечана одела и хаљине. Дотерани су, весели и насмејани.
На свакој тераси стана је застава, испред сваке куће је застава. По целом граду су приредбе, музика, смех, радост, младост.
Све је затворено, сем ресторана, а они који раде тог дана примају дуплу дневницу.
А ми се и даље прегањамо да ли Дан државности треба да буде Сретење или Видовдан. Или можда 29. новембар?
Онда се натежемо око химне. Да ли „Боже правде” или је можда боље да устајемо на „Марш на Дрину”.
Неки би волели да буде „Хеј Словени”. Често не знамо ни шта славимо, а ни како.
Ми за наше празнике изводимо тенкове на улице, авиони парају небо, војска под маскама маршира.
Ми идемо на гробља, славимо трагедије и аплаудирамо политичарима. На наше празнике вође нас плаше ратовима. Ништа лепо не радимо, нема радости, нема песме...
Радимо као да је обичан дан, за исти цркавицу као и сваког дана.
Кад би ја окачио српску заставу на кућу, у мојој родној Жичи, петорица би рекла:„ Види оног Владимира менталаћа, окачио заставу на кућу, глуми будалу.”
И то петорица јер ми кућа није поред пута, иначе би их било и више.
Да обучем нашу лепу народну ношњу на Сретење и одем у град цурице би превртале очима, а нашао би се неко и да ме исмева.
Тако су нас власти генерацијама училе и накриво нас насадили .
А можда и грешим, можда смо ми на добром путу, а ови Скандинавци срљају у пропаст.
Владимир Јанић - Тонсберг, Норвешка
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика
