уторак, 13.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 17.02.2021. у 20:15 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: МАРКО НЕДИЋ, књижевни критичар и писац

Све се данас може читати, али не уз високу оцену

Својевремене забране књижевних дела и напади на њих из политичких разлога парадоксално су, између осталог, били знак великог значаја који је тада књижевност, као важан сегмент наше културе, имала у друштву
(Фото Т. Јањић)

Нова књига огледа Марка Недића „Критички описи”, у издању новосадске „Академске књиге”, наставља разматрања новије српске прозе развијено у претходним књигама овог аутора, бавећи се делима Драгише Васића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Бошка Петровића, Данка Поповића, Данила Киша, Миодрага Булатовића, Гроздане Олујић, Милорада Павића... Књига је подељена у три целине, по књижевноисторијском принципу, пратећи развојне фазе српске прозе, од народних приповедака, преко међуратне прозе, до стваралаштва појединих писаца 20. века. Аутор је анализирао особене наративне, морфолошке, стилске и језичке особености појединих дела, правећи истовремено и интертекстуална поређења, али тумачи и прозне жанрове раније и савремене српске књижевности.

Какав је значај српских народних приповедака, Вукове редакције, за развој прозног стваралаштва и српског језичког стандарда, као и начина на који је Вук „намјештао” речи и реченице?

Умногоме захваљујући Вуковој језичкој и књижевној реформи, чије добре последице су се посебно осетиле у народним приповеткама у његовој редакцији, као и у народним песмама и бројним Вуковим списима, од половине 19. века па до данас, омогућено је спонтано обликовање нашег прозног и поетског израза и јединство и континуитет новије српске књижевности. Томе треба додати и Доситејеву варијанту књижевног рукописа, па видети да се те две стилске линије, условно речено традиционална и модерна, често срећно прожимају, дајући тада најбоље уметничке резултате. „Намјештањем ријечи” и реченица, што као Вук спонтано и програмски ради, изграђује се индивидуални стил сваког писца, као кључни услов књижевног стварања.

На који начин сте сагледали интертекстуалне везе и жанровске сличности између Стефана Митрова Љубише и Данила Киша?

Ова двојица писаца, мени посебно драга, Љубиша због своје наративности, Киш због лиричности и драматике, наглашено се додирују на жанровском и интертекстуалном плану. Обојица су писалa кратке приче које повезују исти ликови и исти жанр; то су Љубишина „Причања Вука Дојчевића” и Кишови „Рани јади”. Још важније је то што су обојица на интертекстуалном плану на сличан начин дали опис двеју цркава истог имена и сложеног историјског тренутка. Љубиша је то урадио описујући цариградску Аја Софију (Свету Софију) користећи за то, пошто никад није био у Цариграду, путопис Едмонда де Амичиса, а Киш је, у „Гробници за Бориса Давидовича”, у опису кијевске Свете Софије такође користио постојећу текстуалну и документарну грађу о њој. И обојица су то остварили на уметнички изузетан начин.

Која су два историјска и књижевна момента важна за потпуније разумевање стваралаштва Драгише Васића?

За пунији критички доживљај наративне прозе Драгише Васића, поред њене припадности поетици експресионизма, веома је важно разумевање наглашеног антиратног осећања међуратних српских писаца због трагичних последица које је током Првог светског рата доживео српски народ. С друге стране, то је доживљај високих књижевних вредности Васићеве прозе читалачки откриване четрдесет година по завршетку Другог светског рата, до када је он као писац био прогнан из српске културе због погрешно одабране идеолошке стране током окупације. Овај други моменат временом је све више губио своје негативне последице, па се Васићево књижевно дело данас равноправно доживљава заједно с делом Андрића, Црњанског, Кашанина, Растка Петровића, као и других значајних међуратних писаца.

Андрићеву књигу „Кућа на осами” тумачите кроз форму приповедачког венца. Како и у стваралаштву Миодрага Булатовића истичете тај жанр? На који пак начин посматрате приповетке Црњанског, чији приповедни опус није велики?

Приповедачки венац је као прозни облик веома чест, чак и доминантан у српској књижевности друге половине претходног века, па и раније, код С. М. Љубише и Боре Станковића, на пример. Он писцима даје могућност за изразитије имагинативне, а тиме и морфолошке и композицијске спојеве и за сагледавање животног пута књижевних јунака из различитих садржинских и семантичких перспектива. Из тих разлога су се у том облику огледали готово сви важнији прозни писци нашег времена, од Миодрага Булатовића, у гротескном и лирски интонираном „Вуку и звону”, до најновијих аутора. Андрићева „Кућа на осами”, као и његови приповедачки циклуси, у том погледу су репрезентативни примери тог жанра. Црњански нема приповедачки венац, али има неколико веома добрих приповедака, као што су „Света Војводина”, „Рај” или „Мој пријатељ који је прошао”, у којима су индивидуалне судбине књижевних ликова сагледане у наглашеном историјском и друштвеном контексту.

Вратили сте се тумачењу стваралаштва Данка Поповића и Гроздане Олујић, као и првом роману Бошка Петровића. Како из данашње перспективе видите однос историје и судбине такозваног малог човека у прози ових стваралаца?

Поједини романи ових писаца, посебно Поповићева „Књига о Милутину”, па и „Излет у небо” Гроздане Олујић, у времену у којем су објављени углавном су од званичне критике тумачени из идеолошке перспективе, пошто су њихови књижевни јунаци у постојећој стварности видели нешто друго од оног што им је нудила званична политика. Ипак, због тематске новине коју су имали, њихова читалачка рецепција није била онемогућена, како се то, на пример, десило Драгиши Васићу, већ је напротив одржана све до данашњих дана. А својевремене забране књижевних дела и напади на њих из политичких разлога парадоксално су, између осталог, били знак великог значаја који је тада књижевност, као важан сегмент наше културе, имала у друштву. Данас више није тако јер је култура, а с њом и књижевност, изгубила значај који је некад имала. Данас се може писати све и све се може читати, али све не може заслуживати високу критичку оцену.

Због чега сложена структура Павићеве прозе подсећа на партију шаха?

Проза Милорада Павића управо због своје интертекстуалне основе има посебно значење у нашој савременој књижевности. Она је богата, садржински и значењски непредвидива, испуњена неочекиваним решењима и комбинацијама, које са своје стране подсећају на сложеност и непредвидивост тока шаховске партије. Али како се шаховска партија мора завршити једним, другим или трећим крајем, тако се и књижевно дело с изненадним токовима, какво је Павићево, мора свести на једну или две завршне могућности с реално различитим значењима. Ту семантичку непредвидивост и загонетку покушао сам да наговестим не само критичким тумачењем у тексту о Павићу, него и наративним записом на његовом крају, у којем је само један детаљ (ауто)биографске природе, док је све остало фикција, отприлике као код Павића. Зато га и даље треба читати и тумачити трагајући за скривеним значењима његове прозне загонетке.

Коментари3
94e98
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Adi
Da li stvarno misle teoretičari i istoričari književnosti da će se srpska književna scena pretvoriti u delatnost raznih ljudi sa instituta i fakulteta. Ono što teoretičari književnosti pišu je za uži krug stručnjaka, a neprimereno je da njihove knjige budu ispred knjiga poezije i proze recimo kao što se dogodilo ove godine prilikom glasanja za nagradu Meša Selimović ( Večernje novosti). Pogledajte spisak 10 prvorangiranih knjiga na tom glasanju kritičara V. novosti. Bog, pesnik nije mrtav...
Драгана Димитријевић
@Марко из Требиња Ниједна од књига побројаних књижевних историчара није ништа посебно, неинтересантне су, не доносе ништа ново, чак ни аутентично индивидуално, само прежвакавају стереотипе. Меша је, за разлику од њих, писао занимљиво, другачије од других и у таквим текстовима. Неки од чланова чудно великог жирија, као да је у питању vox populi, предлагали су само ове наслове, готово без иједног предлога из лепе књижевности?! Да ли су увек само издања из Београда међу првих десет најбољих?
Марко из Требиња
Али, ове године има неколико добрих научних и есејистичких књига (Микић, Пијановић, Хамовић, Јовановић...) које су, у просеку, боље од прозних и песничких књига!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља