И у наредне три године на снази ће остати посебни колективни уговор за радно ангажовање естрадно-музичких уметника и извођача у угоститељству, али од сада са проширеним дејством. То значи да ће овај документ убудуће важити и за сваког угоститеља који у свом простору планира да ангажује музичара, без обзира на то да ли је члан Уније послодаваца Србије. Обашка што га на то обавезује и Закон о раду.

Газда угоститељ биће дужан да са сваким извођачем и чланом музичког састава склопи уговор о радном ангажовању и плати га макар минималном ценом рада, а не да извођач ради само за бакшиш. Музичар мора да поседује лиценцу за рад, јер једино тако може да буде ангажован, на дан, месец, годину. За месец дана рада уговором му је гарантована бар минимална зарада у износу од 32.200 динара, а хонорар за музички дан не може бити нижи од пет одсто од минималца.

Послодавац који га ангажује мора да плати и порез и допринос за музичара, а уколико нека од ових карика уговора и лиценцирања није поштована, пенале ће писати инспектори, а казне иду и до два милиона динара.

Доношењем ових мера, сматрају у Синдикату естрадних уметника и извођача и Унији послодаваца, које су потписнице уговора, стичу се равноправни услови за послодавце у Србији, чиме се спречава сива економија у овој области, али се штите и права извођача, послови стручњака и сарадника у естрадно-музичкој области.

Из Удружења естрадних уметника и извођача Србије подсећају да се ово правило примењује још од 2015. када је сачињен први колективни уговор. Правило подразумева да без склопљеног уговора између угоститеља и музичара нема свирке, а уговора нема ни са музичарима који немају лиценцу.

– Потврду за рад извођачи могу да добију само ако су чланови неког од око 35 удружења. Заправо, лиценце издају Савез естрадно-музичких уметника Србије (Семус) и Удружења џез музике, али у њиховом саставу су сва удружења у Србији која преко њих обезбеђују лиценце за своје чланове, наравно уз члански допринос – наглашава Андрија Бајић, председник удружења, које броји око 3.300 чланова.

Ипак, чланарину не плаћају сви редовно, а у Србији око две трећине чланства има лиценцу, а постоје две врсте.

– Једна се зове уверење и намењена је члановима који су преко удружења пријављени у Фонд ПИО и остварују право на радни стаж и здравствено осигурање преко удружења. Таквих регистрованих музичара је 2.000 до 3.000 у Србији. Они годишње плаћају 4.000 динара свом удружењу, 2.000 Семусу и 1.000 динара Синдикату естрадних уметника. Друга врста лиценце је синдикална потврда, а односи се на оне извођаче који раде нешто друго или их не интересује пензија музичара. Они годишње одвајају 12.000 динара за ту потврду – открива Бајић.

Има, међутим, угоститеља који сматрају да се новим колективним уговором штите само права певача, што ипак оштро демантују у Синдикату естрадних уметника и извођача. Драгиша Голубовић, председник синдиката, подсећа да колективни уговор потврђује само оно што већ постоји у Закону о раду што се тиче уговора о раду и минималне цене рада.

– Већина је задовољна, јер се уређују односи између музичара и угоститеља. Постоје и они угоститељи који неће да буде део удружења, њима ништа не одговара, а не желе да признају да и по Закону о раду морају да имају уговор о делу са сваким радником којег ангажују, тако да и када не било овог колективног уговора, опет би били дужни да закључују уговоре са музичарима – сматра Голубовић.

Он подсећа на то да су угоститељи дужни да им дају плату али постоје и самостални музичари који су пријављени на пензионо и здравствено осигурање по основу обављања делатности што им је главно занимање.

– Њих је у систему око 500-600, а због кризе са короном помоћ државе у виду минималца добили су само они који имају статус уметника. Таквих је око 85. Они себи сами плаћају доприносе тако да послодавац на њихову зараду не плаћа доприносе већ само порез и то чак умањен за 40 одсто на име издатих нормираних трошкова. Постоји и друга категорија музичара који су у неком другом радном односу, или су чак у пензији. За њих се плаћа пун износ пореза и доприноси на зараду, ако их ангажује угоститељ. Највише има таквих музичара – објашњава Голубовић.

У Унији послодаваца сматрају да је циљ постојања колективног уговора да се рад музичара третира као било који други. Небојша Атанацковић, почасни председник уније, подсећа да су многи извођачи радили без икакве пријаве, или пак нису били плаћени уопште, што задире у поље сиве економије.

– Да би се то спречило, да би за свој рад били плаћени и они који то нису били, направљен је овај колективни уговор. Циљ је да се уреди та област и заштити од рада на црно. Сви су дужни да се придржавају уговора – изричит је Атанацковић.

Процењује се да у Србији има више од 10.000 музичара, али у удружењима естрадних уметника наглашавају да само неколико десетина зарађује огромне своте новца, док већина њих нема никаква примања, због пандемије.

– Музичарима није битна помоћ државе, јер само желе да почну да раде. У јавности се стиче утисак да су сви добили та три минималца од државе, а реч је само о стотинак уметника. Где су остали који су регистровани као музичари у Фонду ПИО, а таквих је и десетак пута више – пита Андрија Бајић.