петак, 05.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 20.02.2021. у 20:58 Димитрије Буквић

Из немачког логора у југословенски затвор

Фото Јеврејски историјски музеј у Београду

Међу југословенским ратним заробљеницима из немачких логора било је и официра које је по повратку у Југославију дочекало – ново заточеништво. Такву судбину је имао и Стеван Стевко Живановић (1892–1979), командант инжењерије Прве армије у Априлском рату, човек колоритне биографије који је 14. и 15. априла 1941. са Немцима водио преговоре о условима примирја, које је претходило капитулацији. Такође, Живановић је пре Другог светског рата руководио изградњом Споменика незнаном јунаку на Авали, према идеји Ивана Мештровића, с којим је иначе био у контакту.

Његов праунук Горан Илић за „Политику” каже да је Стеван после Априлског рата најпре био заробљеник у Оснабрику, где је по свој прилици имао улогу заменика команданта логора.

„После ослобођења логора, свe са високим чиновима англоамеричке снаге су упозориле да им не гарантују да им се ништа неће десити ако се врате у Југославију и да би било паметно да одмах иду у САД или западноевропске земље. Међутим, Стевана су у земљи чекале супруга, две ћерке и унуци који су у току његовог заробљеништва почели да долазе на свет.

По повратку у Југославију, нова власт га је ухапсила и осудила на смрт под оптужбом да је био агент Абвера. Казна је промењена у затворску, уз губитак свих грађанских права, вероватно зато што Стеванова улога у Априлском рату није била негативна. После седам година је пуштен из затвора у Пожаревцу и до пензије је радио као инжењер у ’Партизанском путу’. Пред смрт 1979. поднео је захтев за рехабилитацију али је одбијен”, објашњава Илић.

Он је нашој редакцији доставио и прадедине белешке из 1953. о преговорима о примирју с Немцима. Из њих дознајемо да се Живановић 14. априла 1941. по дужности обрео у Зворнику, где је добио наређење да сачека повратак пуковника Богољуба Басрака, који је отишао да од немачке стране затражи услове примирја „услед немогућности да се даље воде операције” јер су југословенски краљ и влада напустили земљу. Тим поводом, Стеван је забележио:

„Око 17 часова појавио се на десној обали Дрине немачки официр са белом заставом као парламентар. Ватра је обустављена и парламентар је прешао Дрину у чамцу, заједно с пуковником Басраком. Први преговори вођени су у пошти. Немачки официр је прочитао услове, који су по моме сећању били следеће садржине:

1. Све југословенске трупе на правцу кретања Немаца ка Сарајеву имају одмах да положе оружје, на месту где се затекну у моменту примирја

2. Трупе да буду прикупљене на својим збориштима, оружје сложено и припремљено за предају и да сачекају даља наређења. Снабдевање тих трупа преузима немачка интендатура

3. Путеви за Сарајево: Зворник–Власеница–Романија–Сарајево и Зборник–Тузла–Добој–долина реке Босне–Сарајево да буду потпуно слободни за пролаз немачких моторизованих колона

4. Никаква рушења или кварења мостова и комуникација, као и телефонско-телеграфских линија не смеју се вршити од стране југословенских трупа, а уколико су до закључења примирја већ извршена, имају се од стране југословенских инжињерских јединица одмах довести у употребљиво стање за саобраћај

5. Рок за пријем услова: један час”

Од немачке стране је тражено да се југословенској Врховној команди уместо једног, да шест часова за изјашњавање. Немци су пристали, али су истог дана заузели Зворник. Врховна команда је 15. априла око пет сати ујутру прихватила немачке услове, али због недостатка везе са својим јединицама није могла непосредно да их извести о томе. Зато је овластила Живановића и Басрака да иду испред немачких војних колона и путем обавештавају југословенске трупе и штабове о примирју.

„Командант немачке оклопне дивизије наредио је да наступање његових колона отпочне у шест часова ујутро (15. априла). Он се сложио са нашим предлогом да пуковник Басрак обавештава наше јединице на правцу од Тузле до Сарајева, а ја на правцу од Дрињаче до Сарајева, с тим да нас прати по један немачки официр као контролор извршења услова примирја.

И тако смо 15. априла 1941. пуковник Басрак и ја пошли на тај тежак и тужан пут, на 500 метара испред чела немачких колона. Непосредно пред Сарајевом сачекао нас је један коњички пуковник, који је преузео даље вођење немачке колоне. Тиме је моја улога била завршена”, забележио је Живановић.

Коментари13
74c12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божа
У близини Оснабрика су постојали логори који су носили имена и бројеве, почињали су са "ОФЛАГ". - Нека праунук тражи одштету за време проведено у логору, али никако мању од стварних губитка његовог предка, то исто може да тражи од правног наследника тадашње комунистичке Југославије.
Марко Латиновић
Хммм... Мој отац и највећи број заробљених официра, подофицира и војника вратио се послије рата у Југославију без икаквих проблема. У енглеској униформи! Повратницима су признати чинови и омогућено им је организовање у удружења бивших ратнх војних заробљеника. Отац је послије као непартијац има пристојну професионалну каријеру. Међутим, треба рећи да су Нијемци пустили један број официра из заробљеништва да служи Недићу, један број високих официра заклетих краљу није се уопште вратио у земљу.
nikanor
Hmmmm... vaš otac očigledno nije bio među 72 streljana pilota predretne avijacije, koji su pobijeni na povratku iz nemačkih logora u selu Jabuka kod Pančeva 1945. godine.
Божа
Боље би му било да је послушао савете, и да се није вратио. Обитељ би га касније могла посетити.
Ера
На жалост,многи који су својом надпросечношћу и изграђеним интегритетом скренули пажњу на себе,после заробљеништва завршили су или у затвору или у специјалним комунистичким казаматима (Голи Оток),највећим делом без доказане кривице.Слобода личности у Србији је била и,на жалост,биће трн у оку извршној власти.И мој деда је са чином резерв.капетана био заточеник Аверсе и Оснабрика,у Србију се после вишемесечних провера породици вратио крајем 1945 године.Титове казамате је само пуком срећом избегао
Milan Bešina
Evo scenarija da se snimi novi istinski film!!! Ming
Божа
У логор код Оснабрика су одвођене и посаде савезничких оборених авиона, САД-а и УК. Би Би Си је снимио пре више година филм, серију или репортажу о томе, ко о томе зна више нека јави, сигурно је вредна гледања.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља